Псовка уместо бибер-спреја, како сам "напала манијака"

Страх од овоземаљских ствари за мене готово и не постоји, али не бих смела сама да прођем поред гробља. Лептирица и Глава шећера су најстрашнији хорор филмови мог детињства. То што се не плашим људи, наравно да не значи да сам неустрашива жена. Само верујем да увек постоје методе како да се супротставиш човеку.

После једне обичне смене у редакцији, у којој ми много вести из црне хронике прође кроз руке, кренула сам кући сат времена пре поноћи.

У аутобусу сам срела сестру моје пријатељице и мало ћаскала с њом о обичним стварима – она о изласку, ја о послу.

Припремила сам се да изађем из аутобуса, ставила ташницу око рамена, срећна што не морам да вучем велике торбетине јер сам децу послала на распуст код бабе и деде. Носила сам праву "дамску" ташну за новчаник, мобилни телефон и руж за усне, без пропратних елемената као што су резервни дуксеви, флашице воде, кекс или заостали мунгоси.

Изашла сам из буса, а онда се спустила низ степенице које воде ка мојој згради.

У једном тренутку приметила сам да је неко иза мене. Помислила сам да је комшија. Застала сам да га пропустим, али и он је стао. Периферним видом сам га држала на оку и почела да тестирам. Кренула сам неколико корака брже, па застала, затим спорије па опет брже. Пратио је мој ритам хода.

Схватила сам да нема сумње да ме прати. Улична светиљка која би, иначе осветљавала тај део пута није радила. Знала сам да морам да се домогнем улаза у зграду у којој живим и другог нивоа степеништа јер ће се онда упалити светло.

Док сам ходала успела сам да извучем телефон из ташне, позовем мужа и ставим га на звучник, мислећи да ће особа која ме прати, када чује мушки глас, одустати од намере, која год да је била.

Муж се јавио (хвала богу, није био у гејму). Усплахиреним тоном сам му рекла: сиђи одмах, на високом приземљу сам. Уследило је питање: шта је било, шта се десило. Поновила сам: сиђи одмах, и кренула ка улазу журећи да дођем до дела где се светло пали на сензор.

Успела сам да се домогнем другог нивоа степеништа, упалило се светло. Он је ишао иза мене и прешао први ниво степеница.

У том тренутку сам чула мужа који је рекао да је у лифту. Е онда сам се окренула ка особи која ме је пратила и "извукла пуну ташну" не тако дамских псовки и почела да вичем. Кренуо је још један корак ка мени, затим ме погледао у очи и побегао. Убрзо је стигао и муж, али мистериозном мушкарцу који ме је пратио изгубио се сваки траг.

Срећом, нисам сазнала која му је била намера, да је није имао, вероватно би питао шта ми је, зашто вичем.

Тек када је отишао, почела сам да се тресем од страха. Иако ми није ништа урадио, пробудио је инстинкт, мој "бибер-спреј“ у виду псовки је овог пута дао резултат. Не знам да ли имам било какав основ да га пријавим полицији, то ћу тек проверити. Није ме напао, није ме повредио, нити опљачкао. Само је пробудио страх, овог пута од људи.

Ипак, неки други мушкарац напао је комшиницу која је наишла те вечери и испричала ми своју причу. Опљачкао ју је у блоковима, такође на Новом Београду пре неколико година. Друга комшиница прича сутрадан како су јој упали у стан и опљачкали је. Сетила сам се и приче баке коју сам срела недавно испред вртића, рекла ми је да хода са штапом јер су је напали у лифту, претукли и украли јој ланчић. Епилога у овим случајевима није било, у мом и не очекујем, фактички ништа се није догодило, а могло је. Док се питамо ко је следећа мета и надамо да ћемо једног дана безбедно моћи да се шетамо улицама, нека вас опрез чува и страх брани.