Од Марка Миљанова до Јована Цвијића – како ми је 500 динара вратило веру у чојство

Србију и Црну Гору повезују заједничка историја, традиција, жива економска сарадња.

Црна Гора и Србија деле заједнички европски циљ. Црна Гора је пријатељ Србији и Србија је пријатељ Црној Гори. Окреће се нови лист у српско-црногорским односима – све се то чуло на конференцији за новинаре српског и црногорског председника у Београду.

Посебно ме је обрадовало да ће се, поред осталог, радити и на ремонту пруге Београд–Бар, да међународни "брзи" воз тих 550 километара, колико су удаљене два града, не би прелазио за читавих 13 сати.

Исто тако треба решити питање директног платног промета.

Воз од Београда до Бара иде од 1976. године, али платни промет између Србије и Црне Горе – не иде. А решење може бити једноставно – банке у обе државе треба да закључе билатералне уговоре о отварању рачуна преко којег би се плаћале пословне трансакције.

Као и увек, за решење проблема мора да постоји добра воља и да се "прокопају" канали пословања. 

И када сам већ код Прокопа, не могу а да се не сетим догађаја од пре месец дана, када сам чекала у реду да купим возну карту за Бар. 

Моја "директна финансијска трансакција", која је почела у Прокопу, много је више од обичне уплате новца, јер је у њу уткано замало превазиђено црногорско чојство.

Ред се отегао – многи чекају да купе карту за воз који тек што није кренуо, па тако и усплахирена жена која је била испред мене. У журби је, гледа на сат. Задржава се мало дуже на шалтеру и онда се у паници окреће и пита људе у реду хоће ли неко да јој да 300 динара, колико јој недостаје за карту.

Није имала више динара у новчанику, а нема ни мењачнице у којој би разменила новац.

Како то бива ових дана, већина је била удубљена у своје телефоне, можда и нису чули да им се обраћа.

Извадила сам новчаник и пружила јој 500 динара, јер нисам имала ситно. Она захваљује и тражи број мог текућег рачуна како би могла да ми уплати новац, с обзиром на то да у Црну Гору нисам путовала тог дана.

"Сликала" је моју картицу, узела број телефона, захвалила ми, рекавши да путује за Колашин и да ће ми паре бити уплаћене. Рекох да није ни важно, али је поновила – новац ће ми свакако бити враћен!

Још једном ми је захвалила и кренула ка свом перону. Ја остадох да чекам.

Они који је до малочас нису ни чули да им се обраћа, били су спремни да ми деле савете – ниje требалo да јој дајем картицу, ни број телефона и слично.

То ми, међутим, у том тренутку није било ни важно, нити сам размишљала о томе да ли сам мудро поступила. Уздала сам се у чојство јер је, ипак, Колашин "мала варош, али фина", како је тај град опеван у песми.

Ја сам, два дана касније, оном пругом с почетка текста дошла у Бар. Остала сам тамо неколико дана, вратила се у Београд, али нисам проверавала промене на свом текућем рачуну. Као да сам се плашила да, ипак, нећу угледати уплату.

Али, баш на Видовдан – када се, кажу, све види – док сам проверавала историјат промена на рачуну због надолазеће рате кредита, угледала сам уплату од 500 динара. Име ми није било познато, али нисам ни посумњала да је управо од жене која је стајала у реду на Прокопу.

И била сам срећна, баш!

Чојство се ипак није изгубило, није све превара, нису сви људи покварени, нити преваранти.

Тих 500 динара које сам угледала на рачуну, у том тренутку вредело је много више.