Ваша светости, Србија је женског рода

Речи беднице и јаднице у јавном простору, посебно из уста поглавара СПЦ, дубоко су поражавајуће и узнемирујуће – поручила је повереница Бранкица Јанковић, која је недавно и у РТС-овој емисији срчано бранила доследну примену Закона о родно осетљивом језику. Познат је и оштар став ове жене, која је недавно реизабрана за одговорну функцију Повереника, о помињању родноосетљивог језика у Ускршњој посланици – као паравана за борбу против брака и породице.

Као (породичну) жену, ћерку и мајку женског детета дубоко ме је погодила таква тврдња. Док сам проверавала имамо ли све потребне намирнице за ускршњу погачу – уместо да у кухињи трагам за брашном, бацих се на копање по сопственом разуму - како кустоскиња угрожава супругу?

Везу тада нисам успела да нађем – осим ако није реч о љубавном троуглу и сличним брачним перипетијама. Али ту већ имамо женски облик који се и те како усталио - растурачица бракова. Родни сензибилитет, чини се, не пара уши када се примењује на речи које имају негативну конотацију. Било би сасвим у реду рећи да се у брак умешао растурач, и када је у питању жена, зар не?

То како кустоскиња угрожава домаћицу ми је јасно, али стадијум у којем је жени место у кући смо ваљда као друштво одавно прерасли.

Суштина нашег постојања

С друге стране, везу између реалности и онога што је патријарх говорио у снимку са Јутјуба - пронађох "из прве". Било ми је јасно зашто патријарх изговара реч "беда", јер је та именица граматички женског рода. "Јад", додуше, јесте мушког, али је, рекло би се ваљало напоменути да се то што се говори односи на женску особу. Преседан.

Одговарајући на критике да патријарх и Црква не воде рачуна о женама, каже да је реч о замени теза. "Какве то везе има што си донео, донела тај закон са женама? То има везе са суштином нашег постојања, са суштином нашег бића", рекао је патријарх.

Истина је. Управо зато родноосетљив језик залази у пукотине готово зацементираних позиција друштвене подобности, с циљем да жену као људско биће учини видљивом. Да је стави у ранг мушкарца, раме уз раме. Да је афирмише.

Није поента да, рецимо, из медија сазнамо да нека Милена Миленовић - гле чуда - ради као полицајац (или да је - буди Бог с нама – жена полицајац), већ да има много таквих Милена, Марија, Тијана, Драгана које су полицајке. Чак и да их нема - хајде да их охрабримо и покажемо да су добродошле!

Министарка за плусквамперфекат

У одговору на "напад" полних сензитивиста, очекивано је да "језички оци и мајке", према Нушићевом примеру (где је министарка жена министра), у дефиницији ове нове именице потуре полицајчеву жену.

А јасно је да они који, када чују реч "полицајка", помисле на супругу полицајца - живе у плусквамперфекту.

Као што нико данас за жену у посланичкој клупи (посланицу) не помисли прво да је говор којим се верски поглавари обраћају стаду пред велики празник.

Политика изнад духа језика

Долазимо до тога зашто родноосетљив језик јесте политичко питање и нешто на чему се мора инсистирати - без обзира на став гласног дела струке да то "није у духу језика".

Жене које раде у традиционално мушким професијама – у 21. веку нису ексцес, иако и даље има професија и делова друштва који им одолевају.

Место у полицији, војсци, адвокатури жене су успеле да освоје, а тиме и право да за то добију признање. Ако је жена подобна да буде чистачица, неговатељица, па чак и јадница – зашто онда није подобна да буде гинеколошкиња, авијатичарка, пуковница?

И ово нема везе са женом. Има везе са мушкарцем, који је ВИП члан овог друштва и глава породице чије се вредности, како се тврди, оваквим језичким новотаријама угрожавају.

Као такав, привилегован је на готово свим фронтовима за одржавање статуса кво. Запитајмо се само зашто се за оца којем се роди син каже да је коначно добио наследника, чак и када већ има ћерку.

Неко седи на грани, а неко скупља лишће

Какве то везе има са језиком? Замислимо да је друштво - компанија.

Није проблем да жена ради и доприноси, све док не заузима најплаћенију фотељу. Може да буде и радница, и секретарица, и клозетарка, па чак и саветница – али директорка најчешће неће бити – осим у оним фирмама које се баве децом, старима, едукацијом и бригом о другима (јер то је суштина њеног постојања).

Али и ту постоји замка. Неретко жене инсистирају на томе да их зовемо директорима, јер и саме мисле да су се изједначиле са мушкарцима и не желе да им се то одузме. "То што сам жена, нема везе са тим да ли сам подобна да обављам посао директора."

Императив да женско кроз живот мора да доказује да може све исто што и мушко (некад чак и боље), једна је од главних препрека да се оде корак даље. А то је - створити климу у којој "женско" неће асоцирати на - некомпетентно.

Зато је, за почетак, неопходно да се женски облици користе и за професије код којих нам је, како сада ствари стоје, прилично нелагодно - где се доносе одлуке, где би она била надређена, а не подређена, где су сила, моћ, као и где професија треба да улије поверење.

Патријарх је у праву када каже: “...Рушимо све на чему стојимо, одсецамо грану на којој стојимо“. Тако је. Попут хигијенског поткресивања. Морамо да одсечемо сваку грану која је трула, да бисмо имали здраво и родно стабло.

Иако је и Србија женског рода, у нашем друштву жена није та којој се верује, која је подобна да управља, чије мишљење је важно. Да јесте, она народна би гласила: Жена је глава, а не стуб куће; она која се пита, а не она која подмеће леђа.

Како онда та грана на којој стојимо може да буде плодна?

Родноосетљив језик треба да сруши зидове иза којих ово друштво крије, као да их се стиди, успешне, способне, вредне, храбре, талентоване жене. Достојне – да буду равноправне и са (мушким) колегама и са мужевима. Без обзира на то да ли су стручне за науку или шпорет. Или и за једно и за друго, и да на крају дана "ситан везак везу".

Наджњева се момак и дјевојка:
Момак нажње двадес'т и три снопа,
А дјевојка двадес'т и четири.

Кад у вече о вечери било,
Момак пије двадес'т и три чаше,
А дјевојка двадес'т и четири.

Кад у јутру бео дан освану,
Момак лежи ни главе не диже,
А дјевојка ситан везак везе.