Када у школу пођеш, сине мој

Полазак у школу некада је био празник, разлог за окупљање и славље целе породице. Мене су тако испратили, и ја сам тако пратила своју децу. И онда...

Дете вам је ударило друго дете.

"Али ваше дете га је ружно нацртало, додуше после", каже учитељица.

И тако почне да се губи поверење које ваше дете гаји према васпитачу, учитељу, наставнику, према вама. Нисмо га заштитили.

Затрпани програмом, дневницима рада, наставници бесумучно пишу, јуре за поенима са плаћених и неплаћених усавршавања, избором уџбеника, па рекреативна настава, екскурзија... ваше дете постаје број и део лоше статистике.

На тестирању за полазак у школу они су све горих когнитивних, моторичких способности, незрели за школу... резултати са мале матуре – неписмени, неспособни за просту математичку операцију. Средња школа: списак добрих и лоших, ученика и школа. Пријемни за факултет: бинџуј све епизоде "Игре престола", можда ће бити питање из опште културе. И тако се гледају, не преко читанке, не преко географске (јер је нема у кабинету), него преко неме карте. И ученици и наставници и родитељи, све до нишана.

Ороз који је повучен једном, други пут, трећи пут, четврти пут, пети пут... шаржер извађен–замењен... шести пут, седми пут, осми пут, девети пут, десети пут, једанаести пут, дванаести пут, тринаести пут, четрнаести пут, петнаести пут, шеснаести пут... колико беса и очаја треба да буде у глави једног тринаестогодишњака да му рука не задрхти, да се не умори, да не посустане.

Не питам се, знам ко је крив. Ми, који смо све код своје деце пропустили.

И лошу оцену и добар дан, и тугу и радост. Ми, који смо били уморни за шетњу после посла. Нисмо их видели ујутру, отишли су у школу, џепарац уместо доручка, пљескавица уместо ручка, тренинг уместо игралишта, школица језика, јер шта има с нама да прича.

Добро је, не гледа телевизију. Прича са Мађаром, Русом, Американцем – звучи као лош ексјугословенски виц, али није. Ваше дете више прича са њима док игра игрицу, него са дететом из комшилука или разреда.

Нисмо им објаснили да је интернет супер ствар, ако знаш шта тражиш. Нисмо им рекли ни да нам кажу када њих пронађу, када их уцене, понизе, заведу.

Запали свећу и крени даље. Жалићемо, али не данас, јер не игра се утакмица када је дан жалости. Може минут ћутања и црни флор, развучен по трибинама. Жалићемо сутра, и други, трећи дан...

Ми смо ти који смо их оставили на ветрометини, од које смо се сами сакрили – да нас не пронађу.

Када у школу пођеш, сине мој, слушај наставника и буди добар ђак.