Моја борба са анорексијом (други чин) – зависници од гладовања

На рачуну, после двадесет и једног дана одвикавања од зависности од гладовања на Одсеку за адолесцентну психијатрију и психотерапију у болници „Др Драгиша Мишовић“ у рукама стручних лекара, између осталог, пише – принцес крофна поједена после петнаест година, палачинка после деценије. Но, вратимо се на почетак – дан први.

На зиду ходника на одељењу дочекује ме фотографија са Платоновим речима: Буди љубазан, јер све које упознаш воде тешку битку.

Пацијенти у црвеној соби нервозно чекају новајлију. Отварам врата и игра почиње – вагамо ко је најмршавији, завидимо на тој „медаљи“, дајемо дијагнозе ко је анорексичан, а ко булимичан.

Плави сат на зиду откуцава 14 часова, што значи да је време за ручак. Редар међу оболелима извлачи нас мрзовољне из соба. Погурено, у пратњи медицинске сестре, силазимо у трпезарију. Наша престрашена и бледа лица рекла би вам да нас чекају омча и вешала, а не пут ка излечењу.

Седамо за бели сто, где почиње наша рачуница – колико калорија има у оброку, ко је шта појео, смишљамо ујдурму. Сестра нас опомиње да гледамо у своје тањире и записује понашања. Молимо се да смо добили мању порцију. Глас у глави за то време љутито опомиње: зар ћеш све да поједеш, погледај масне бутине, зашто ме напушташ...

Колико болних али и комичних сцена се тај сто нагледао, добро је што још ћути. Ако је „добар“ дан, ритуално сечемо храну на комадиће, дрхтимо и питамо: Је л’ мора све? На крају получасовне „тортуре“ тањири су празни, сестра задовољна, а ми одлазимо у собе са осећањем кривице јер смо, погађате – јели и то шести пут по реду.

Чешћи су ипак ледени дани, нарочито ако црна вага покаже грам више. Било је грозних напада панике, демонстративног бацања хране и напуштања стола, онесвешћивања, али и покушаја махинација – скривање измуљаног хлеба у џеповима, рукавима, папучама, у грудњацима, као и добро опробаног рецепта – повраћања.

„Коме сте подвалили“, умилним гласом упитала би дежурна сестра.

***
Ако би ми неко понудио Пулицерову награду за новинарство или пет кила мање, без размишљања бих изабрала ово друго. Није вам довољно ирационално, идемо даље... Јесте ли знали да вода гоји? А мириси хране или сунчева светлост? Да, ово су страхови оболелих од анорексије – одликаша и академаца. Ставите се у наше ципеле – храну посматрајте као отров, док вам говоре: Једи, то је гориво за тело.

Родитељима је одувек било тешко да изговоре да њихово треће женско дете, узорно и послушно, има психијатријску болест. Како да поред мастер, факултетске и Вукове дипломе, признања ђака генерације и бројних награда, ставити још један папир, овога пута сраман, са дијагнозом. „Брука“ је била спаљена и покопана, све док се није „дигла из мртвих“.

И колегама на послу биле су сумњиве моје навике у исхрани – осмочасовно гладовање и упорно одбијање послужења. Зар немаш огледало код куће, видиш ли колико си смршала, пита ме забринута колегиница. Стајем испред огледала и видим одраз слонице (како другима неразумно објашњавам). Какав рингишпил у глави.

Стидела сам се, истовремено, што вежбам као да сам на висинским припремама, што се храним рецептима или испитивањем састојака намирница. Није било више изговора за лечење, јер је остала само сенка особе каква сам била.

***

Дан – 21. Пацијенти су ми знатно олакшали боравак на одељењу. Одајем им признање, јер су имали најбоље „црњаке“ у најтежој животној борби. Знате онај глас у глави са почетка текста – један 17-годишњак га је назвао Гаргамелом, јер му је највећа траума из детињства. Тврђе месо за оброк га је пак радовало јер је, прича, сецкањем трошио више калорија.

Враћам се у познато окружење, решена да превазиђем страхове од животних ситуација који су се одразили као патолошки страх од хране. Први задатак је дуго одлагани разговор са уредником. За то време, на телевизији слушам власницу модне куће која детаљно објашњава како је издржала 42 дана без хране. Какви кругови пакла...