Да ли су се Њујорчанке бориле за поклоне и шта би данас рекле?

Почетак марта као по правилу у знаку је прича о поклонима за Дан жена. Деца смишљају чиме ће даровати мајке, пријатељице шта ће купити једна другој, мужеви како да обрадују жене, у колективу се нагађа шта би могло бити изненађење фирме или синдиката... На родитељским Вајбер групама само се смењују поруке о томе колико новца дати за поклон васпитачици или учитељици и шта се прикупљеним средствима може купити.

А да ли је 8. март заиста време за празновање и поклоне и када се овај обичај одомаћио?

Још док сам била у вртићу и основној школи, осамдесетих и деведесетих година прошлог века, родитељи су ме учили да васпитачици и учитељици за Дан жена треба поклонити неку ситницу као знак пажње. И то је, ако ме сећање добро служи, увек био цвет – каранфил или ружа. Тада нисам много знала шта 8. март заправо представља. Симбол побуне жена за права која су им била ускраћена.

О родној равноправности се данас много прича, а шта показују чињенице?

Званично радно време у фирми и за жене и за мушкарце је осам сати дневно, изузев када потребе посла захтевају другачије. Али шта је са оним незваничним радним временом, након посла?

Готово као по правилу одржавање куће и бирга о породици је на жени. Од кувања, прања, пеглања, чишћења, преко контроле домаћих задатака до оне најважније функције бриге о правилном одрастању деце. То је, често, додатних осам и више сати рада за које жене нису плаћене.

А кад смо код плаћања, статистика показује да су и у фирмама жене чешће мање плаћене од мушкараца за исти посао. У Европи је то прошле године било у просеку чак 15 посто.

Такође, подаци показују да су жене обично запослене у секторима у којима су зараде ниже, попут трговине, угоститељства, текстилне индустрије, здравства, социјалне заштите... Често су непријављене, без социјалног и здравственог осигурања.

Иако то не би смели, послодавци неретко приликом запошљавања питају жене да ли планирају да формирају породицу у скоријој будућности. Осим тога, дешава се и да жене након породиљског боловања буду пребачене на нижу позицију од оне на којој су биле пре трудноће, па чак и да добију отказ.

На руководећим положајима у компанијама већину и то двотрећинску чине мушкарци.

Жене имају право гласа. Ипак, чини се да више бирају него што буду биране. Као и у компанијама и у законодавним телима, али и извршној власти жене и даље чине мањину.

Најсуровија је статистика која показује колико има насиља над женама. У Србији готово сваке недеље једна жена страда у породичном насиљу. И што је најгоре, чак трећина жртава је пре несреће насилника пријавила надлежним органима.

Због тога би 8. март пре требало искористити за подсећање на то где смо више од века од када су се жене побуниле и затражиле своја права, него да се утркујемо ко ће да купи или добије скупљи поклон.

Неко ће рећи, као и моји родитељи својевремено, то је знак пажње. Знак пажње да, али пажњу треба упућивати читаве године, а не само за 8. март. И нису само поклони знак да неко мисли на вас. 

Овај дан требало би искористити за суочавање са често суровом реалношћу и указивање на постојећу неравноправност, упркос томе што се већина, чини се, само декларатвино залаже за родну равноправност.

Заиста ми није битно да ли ћу 8. марта добити поклон или не. Не значи ми ништа ни то да ли ће ми неко уместо новинар рећи да сам новинарка.

Много више би ми значило да знам да ће моја ћерка сутра имати једнаке шансе да се запосли и буде плаћена за исти посао као њени вршњаци мушкарци и да неће морати да страхује за радно место када одлучи да постане мајка. 

Онда бих била сигурна да је борба оних 15.000 Њујорчанки из 1908. године заиста имала смисла.

Срећан 8. март свима који славе!