Дан када смо се поделили на Св. Трифуна и Св. Валентина – а једино нам треба љубав

Са чињеницом да се тамо негде на Западу 14. фебруар слави као Дан заљубљених, да се симпатијама поклањају слаткиши и цвеће, да им се шаљу честитке, дискретно нас је упознала наставница енглеског језика.

Та, по много чему посебна жена која нас је учила да певамо Yesterday и Seasons in the Sun, одшкринула је врата света који је нама, тада тинејџерима, био примамљив и сладак.

Била је то сјајна прилика да неки тајни погледи, кроз скромне и руком рађене честитке, прерасту у нешто више.

Надали смо се да ће се симпатија препознати, да ће узвратити поглед, осмех, нацртати срце на папиру из свеске, оставити чоколадицу или бомбону испод клупе. Надали смо се љубави јер једино нам је то било важно. Нико (или се бар ја тако сећам) није овај дан доживљавао као верски празник или прилику за било какве поделе.

Све је то дошло касније, онда када је од љубави постала много важнија мржња. Поделили смо се, закрвили, "постали" католици и православци, а уместо Дана заљубљених почели да славимо Светог Валентина и Светог Трифуна.

Знам ја да је Дан заљубљених још једна комерцијална прича са Запада, да јој је циљ профит и  вртоглава продаја поклона и цвећа. Нисам неки велики романтик и све те слаткоречиве поруке, срца и плишане играчке делују ми прилично смешно, али некако, чини ми се да нам љубав никад није била потребнија. Она права, истинска љубав за човека поред себе и у себи.

Моја генерација се изгубила у рату и несрећи која нас је задесила. Расули смо се по свету и још увек, на неки начин, склапамо коцкице својих живота. И наша сјајна наставница завршила је у Канади.

Пријатељи смо на Фејсбуку, видим да своју креативност сада показује правећи потпуно невероватне торте. Верујем да се сећа како нам је "открила" празник љубави, а верујем и да је искрено веровала у њу.

У данашње време љубав нас може спасити 

Размишљајући о њој, о пријатељима из тог "бившег" живота који баш ових дана славе рођендане, гледајући трагедију која је задесила Турску и Сирију, рат који бесни у Украјини, само ми је једна мисао у глави – Љубав  је оно што нам треба и што нас може спасити. Љубав коју често заборављамо, оптерећени поделама и неразумевањем.

Кад кажем љубав мислим на несебичност, на жртвовање за другог, на солидарност и веру да, помажући другима, помажемо и себи.

Славили Светог Трифуна или Светог Валентина важно је само да не заборавимо људскост у нама и ону дечју наивну веру у живот.

Сваки дан би требало да живимо у таквој вери, али било би баш лепо да је данас покажемо у  њеном најбољем облику.

Новац који бисте потрошили на поклоне, на цвеће које ће већ сутра увенути и слаткише због којих ће вас можда гристи савест, дајте онима који нису имали среће као ви. Помозите, саосећајте, покушајте да бар на тренутак живите за друге.

Можда је наивно, али верујем да је суштина овог данашњег празника (без обзира на то како га звали) баш у томе.

Посебном мушкарацу или жени у вашем животу биће, сигурна сам, довољна ваша близина, пољубац, загрљај, али и заједничко осећање да сте урадили добру и племениту ствар.