Коринђаши нису отерали Божић

У стара времена Бадње вече готово ни у једној кући у Војводини није могло да прође без коринђаша и коринђања. Реч је о обичају по којем су деца организовано у групама одлазила од куће до куће и певала шаљиве, честитарске песме. За то су их домаћини награђивали воћем и орасима, а они имућнији и новцем.

Данас је, нажалост, коринђаша све мање. Или се, бар тако чини. Обичај се више задржао на селу, а мање у градовима, иако је, по мени, то један од најлепших момената током божићних празника.

Шта је лепше од дечије песме, осмеха, радости? А коринђањем се управо на тај начин најављује долазак најрадоснијег хришћанског празника, Божића.

Савремено доба и друштвене мреже донеле су на наше просторе неке обичаје који до скоро нису постојали у Србији. Један од њих је и обележавање тзв. Ноћи вештица, о којој се чак и у понеким школама и вртићима говори.

Не кажем да треба да будемо затворени за друге културе, обичаје, навике и да о њима ништа не треба да знамо. Али због чега смо склони да олако прихватамо оно што се „сервира" на Западу, а да истовремено своје обичаје пуштамо да се полако гасе?

Значи, ми вековима уназад имамо прелеп обичај којим се најављује дан рођења Христа. Па и поред толико дуге традиције многи у Србији за коринђање не знају, али знају да деца треба да носе страшне маске и певају 31. октобра. Притом је тог истог дана велики хришћански празник Свети Лука. Што опет, чини се, зна мањина.

Чекајући коринђаше...

Овогодишњи Бадњи дан у нашој кући протекао је у припремама за коринђаше, али и стрепњи да ли ће се ико од деце појавити на вратима. Живимо у згради, а данас је доста теже ући у зграду него раније, јер неко мора да вас пусти када му позвоните на интерфон. Зато долазак коринђаша доста зависи и од тога коме ће у улазу првом позвонити.

Негде пред залазак сунца чиније са воћем, орасима и слаткишима биле су спремне. Време је пролазило, али звоно на вратима се није оглашавало.

Чак су и деца с нестрпљењем више пута питала да ли ћемо ове године имати коринђаше?

Мој уверљив одговор „Наравно" са сваким минутом постајао је и мени самој сумњив...

И онда после 18 сати коначно се зачула нека граја пред вратима стана. И пре звона један син је отворио. На питање „Примате ли коринђаше?", уследео је његов одговор: „Па где сте до сада, чекамо вас већ сатима?".

Истог тренутка зачули су се стихови нама добро познатих песмица. Од „Ја сам мали Ива, трчим преко њива, њиве се зелене, газде се веселе. Дај газда вина и ракије, ако нећеш дати, ја ћу Божић отерати" преко „Ја сам мали Пера, ујела ме кера, за руку, за ногу, дај ми газда јабуку" па до „Ја сам мала чобанка, име ми је Анка. Чувала сам овце, дај ми газда новце"... 

Награда није изостала. Са радошћу смо поделили чоколадице, бомбоне, кексиће, јабуке, наранџе, орахе, грицкалице... Уз поздрав и најлепше жеље за Божић, група деце прешла је до суседних, комшијиних врата.

Свега неколико минута касније стигла је и друга група коринђаша, а после и још неколико њих.

За све је било довољно дарова.

И заиста од тог тренутка као да се нека додатна позитивна енергија и радост уселила у наш стан. Сви смо онако једни другима понешто коринђали и смејали се.

Када је већ било извесно да су мале шансе да још неко дете дође и ми смо, не желећи да прекидамо традицију, отишли на неколико познатих адреса да шаљивом песмицом најавимо дан рођења Христа и пожелимо срећан Божић родбини, кумовима, пријатељима...

У нади да ћемо следеће године имати још више коринђаша, свима који најрадоснији празник славе по јулијанском календару упућујемо честитку Мир Божији, Христос се роди!