„Исплати” ли се женама менструација

Шпанија је прва европска земља која ће спровести Закон о менструалном боловању. Шпанци су још 2004. донели Закон против насиља у породици. И тад су били авангарда у Европи. Летос су донели Закон о увођењу експлицитног пристанка на сексуалне односе, закон познатији као „Само ДА значи ДА”.

Тако да овај последњи акт о плаћеном медицинском одсуству женама које пате од јаких менструалних болова изгледа потпуно очекиван.

Средином децембра нацрт закона је прошао прво читање са 190 гласова за, 154 против и пет уздржаних посланика у доњем дому. У закон су уграђене и олакшице за абортус у јавним болницама, а укинут је и услов сагласности родитеља пре абортуса за малолетнице од 16 и 17 година.

У земљи са снажном католичком традицијом каква је Шпанија – то јесте опасан изазов.

И не пролази све лако како се чини. Предлог закона је изазвао озбиљну буру у Шпанији, али и ван ње: да ли ће акт о плаћеном менструалном одсуству помоћи или одмоћи женама на њиховом радном месту? И колико је Србија далеко макар и од разговора о овоме?

Једни су убеђени да је овакав закон права мала револуција у вековној борби за женска радна права, други да ће дискриминација жена у репродуктивном периоду бити још снажнија. Скептични наводе пример Јапана, у којем је менструално одсуство с посла на снази од 1947, а мање од један одсто жена се редовно пријављује за то боловање. Не само зато што је менструално боловање у Јапану неплаћено, за разлику од новог шпанског закона, него којем то послодавцу одговара жена са законским правом на плаћено одсуство од неколико дана месечно.

Улошци у доба ексјугословенских ратова

Овај ме је шпански закон о плаћеном боловању за време менструације подсетио на први пакетић „правих” уложака које ми је мама купила деведесет и неке, код шверцера. То је била скупа и тражена роба, јер је једноставно – није било. Кад су шверцери уврстили улошке у своју пијачну понуду – лакше смо дисале.

До тих, првих шверцерских канала, маме су се сналазиле на разне начине како да помогну и себи и својим ћеркама да преживе период. На почетку те ексјугословенске ратне деценије биле су несташице и вате и газе и којечега још, па су и они најгори „улошци” од вате у мрежици, са којима је почело моје одрастање, били мисаона именица.

Отприлике је тако и са менструалним законом: можда је скуп и непрактичан и није га лако спровести, али је боље да знамо да га негде ипак има. Па, ко зна?

Ти „улошци” од вате у мрежици били су познати по томе што их није било могуће задржати на свом месту па су флеке од крви на вешу и одећи биле неминовност. Памтим све нас девојчице у школи, страх који се голим оком видео као и те флеке на одећи. И данас ми бубње уши од срамоте коју смо у тим тренуцима проживљавале.

Зато сам на часовима физичког у гимназији користила могућност да не будем активна због периода, тј. менструације. То се звало „поштеда” на прозивци пред почетак часа. Нисам хтела да радим физичко не зато што ме је болео стомак него због те глупе вате у мрежици да се не бих довијала како да до краја наставе преживим с црвеним флекама на панталонама.

Бирала сам да лако изговорим „поштеда” на физичком, јер је то значило и да ћу колико-толико имати контролу над ситуацијом.

Никада, ни пре ни после тога, није ми на памет пало да би требало да прележим „оне дане”.

Мама ми је, истина, говорила да треба да се смирим, причувам, мада то ни сама није чинила. А деца, сад знам и сама, не слушају, него гледају одрасле.

Хајде прво да послодавци почну да примењују Закон о раду

Бол сам трпела, стоички, док нисам открила „кафетин”, а после је све с тампонима, улошцима и лековима против болова постало толико лако, да, што кажу оне жене с реклама, не прекидам ниједну своју дневну рутину, па чак ни физичку активност везану за одређено годишње или животно доба.

Да, ја сам та – васпитавана тако да период није биг дил, него уобичајена ствар у животу жене и не треба правити драму него „живети нормално”. Али пресудно за то је што, богу хвала, нисам у скупини од 25 одсто жена које пате од веома болних менструација. А шта с њима?

Овдашњи синдикалци ће рећи да у Србији нисмо успели да се изборимо ни за 100 одсто плаћено ковид боловање. Опште је место да жене после породиљског одсуства у приватним компанијама чак и на високорангираним пословима често буду премештене на мање плаћено радно место или добију отказ.

Слушамо, готово свакодневно, да се многи послодавци у Србији не држе ни Закона о раду, да се радници жале на непоштовање основних радничких права по фабрикама без обзира на пол, а како би онда прошло „менструално боловање”?

Да не говоримо о најмање пола милиона запослених на привременим и повременим пословима, који немају право ни на какво боловање, годишњи одмор, плаћени прековремени рад и сл. Замислите даље армију радница у текстилној индустрији или индустрији за производњу каблова чији одлазак у тоалет направи хаос у производњи – шта би послодавци казали на три законска и плаћена дана месечно?

Али далеко је Шпанија. Чак и тамо су свесни кривина на које ће успут налетети, али у делу владе који је прогурао овај закон кажу да им је циљ разбијање табуа. То су, нема сумње, већ сад начели. Менструални проблеми биће препознати као део јавног здравља, мало ли је?

Како било, волела бих да живим у земљи у којој постоји овај закон. Због 25 одсто жена за које знам колико се муче, и због оног улошка од вате у мрежици. Далеко било, не поновио се.