Сви моји бедни изговори да не тренирам

"Старимо, старе и глумци које волимо, стари и тета која чита вијести, више не можемо све јести"...

Стихови групе у "Пол' 9 код Сабе" ме растуже када год их чујем – не због тете која чита вести, већ због овог последњег. Килограми се све теже губе, али масти све лакше гомилају.

Два здраворазумска решења ми се намећу, будући да не верујем у бајке да пилула све решава, да контролишем шта и када једем и да вежбам.

Како бих се ухватила укоштац са годинама, донела сам новогодишњу одлуку да коначно окренем лист, спакујем торбу и почнем да тренирам. Овај пут нећу дозволити да ме бедни изговори скрену с пута, рекла сам себи. А имам их подоста.

Издржала сам јануар, дакле свакако сам надмашила статистику која показује да је до 19. јануара 80 одсто људи одустало од својих новогодишњих одлука.

Шта може да буде мотив, а мени више не делује

Бројни покушаји да се натерам да потрчим, али не за аутобусом, показали су да је за мене једино решење да дам новац. У супротном не бих осетила негативне последице неодласка на тренинг.

Зато сам крајем децембра искористила попуст за који сам видела да се нуди на друштвеним мрежама за једну теретану у мом крају, а за коју знам да има добре справе и школовано особље. Уплатила сам за три месеца, јер сам прошли пут после првог одустала (било је, јелте, претопло да бих пешачила до теретане).

Раније сам се служила и другим триковима како бих се мотивисала, али они више не делују на мене.

Када сам била млађа мотивисао ме је одлазак на тренинг са сестром, а након тога краткорочни циљеви: смршати за море, ојачати за веслање, стећи кондицију за планинарење, ући у фармерке од прошле године.

Још један трик ми је једном упалио – једномесечно такмичење са другарицом: која ће више да тренира, мање да вара са исхраном и више килограма да изгуби. За то смо осмислиле и бодовни систем.

Имам пријатеље који време на траци користе како би на миру одслушали неку аудио-књигу, или лекцију, а с разлогом у неким теретанама испред трака за трчање стоје телевизори на којима можете пустити серију. И то је на мене деловало.

Више пута сам покушала да се натерам да напољу трчим или брзо ходам, а код куће радим вежбе снаге на основу неких Јутјуб клипова. Ем је бесплатно, ем сам у природи уместо у загушљивој теретани. Ипак, то никад није изашло на добро, бар не дугорочно. Сваки тренинг напољу зависио је од загађења и временских (не)прилика, а вежбање уз рачунар било је немотивишуће.

Изговор се увек нађе 

У разговору са колегиницама схватила сам да се служимо истим изговорима којима правдамо сопствену лењост онда када нам ентузијазам посустане.

Од понедељка ћу. Тек сам оздравила, ровита сам. Немам пара. Морам да чувам дете. Треба да скувам ручак. Тек сам јела, пун ми стомак. Прљава ми коса. Напољу је загађено. Напољу је вруће. Напољу је хладно.

Стручњаци чак имају и оправдање за то што чак и ако одемо на први тренинг, та добра навика никако да постане рутина. Наиме, они наводе да се добре навике лако устале када доносе тренутну награду, а за резулате вежбања је ипак потребно да прође неко време. А ја се надам да су три месеца довољна.

Ето још једног "доброг" изговора – не могу на тренинг, још имам упалу мишића од претходног.

А о томе шта уносим у организам, размишљаћу после, на пример, Сретења.