Бог, Пикси и нитроглицерин - исповест фудбалске незналице

Од фудбалских сећања задржала се прича о трајекту Бар-Бари, вика тих дана у стану, магла од дима у трпезарији, финале Купа шампиона и велика таписерија у малом предсобљу.

Мој деда је некада играо, када није било професионалне лиге и један његов шут лопте у вис једног дана је била једна од ствари које су мени као дечаку биле нестварне.

Катапултирање стварности, пркошење гравитацији, некакве необјашњиве моћи, нешто што се апсолутно увукло у машту. Постоје једноставно дани који се у животу памте и то је то. Нема објашњења.

Као дечаку ми никад нису дозвољавали да тренирам фудбал, правдајући то чињеницом да је увек боље играти кошарку у затвореном и да у сали не може да пада киша. Кришом одем на један фудбалски тренинг и падне киша и одустанем. Линија мањег отпора, камерна лепота кошарке и отац који ју је и обожавао и добро играо. Све се намештало.

Наравно, пратио се фудбал током студирања, солидно, Меси, Ћави, Роналдо, Видић... То и није могло да буде избегнуто. Али, под налетом животних околности све то падне у други план. Изузев репрезентације, и изузев ове генерације репрезентације.

У неколико Вајбер група у којој се човек нађе, током синоћне утакмице најмање 12 гневних људи, опкладе за и против репрезентације, ваља и не ваља селектор, а то је ни мање ни више него сам Драган Стојковић Пикси, затим делови химне, Бог, разне таблоидне будалаштине и остало. Амалгам свега и потреба да се брани Пикси.

Подгрева се осећај да нешто не слути на добро, поготово у последњих пола сата. Тад навире чежња да си измишљени задњи везни, тампон између селектора, одбране и "зналаца". Уз то бирам да играм по моделу Едгара Давидса, да не може да прође ништа, или да направим фаул барем као Пепе, оштро, безобразно, директно у цеваницу, па нек виде шта ће. Фаул из бетон лиге, који ће да кошта и суспензију разговарања са укућанима, нек иде живот.

И све то само због тога што сам сигуран барем у осећај, да ова генерација, да она може много више и да хоће.

Јер то изгледа као прави фудбал, стварни, на онај који играју атлете и којима је ужасно стало до тога да се оде даље. На страну то што Павловић,  а ја као незналица у њему видим наследника Видића, уме да игра и плеја и дефанзивца кад треба и кад мора.

Има нешто у духу тих момака што је распалило жељу свих нас, посебно нас који нисмо тотални заљубљеници, да се оде даље. 

А то је, уз њихове квалитете, чини ми се, већ довољно за пролаз на европско и оно тамо светско. И, истовремено, то није мали терет, где год играли, колико год добри били у својим клубовима и колико год "разбијали фудбал".

Зато је ваљда и осећај био такав, јер и онај који о томе зна изузетно мало види да знају и да ће моћи, да су близу и да фали само корак, да не кажем гол, односно два, а да тај корак још не долази.

И увек сам се питао како је том човеку доле на клупи кад посматра утакмицу, кад зна да не може да уђе на терен, дода лопту или спречи контрнапад. Шта му је у глави, колики му је притисак, каква му је бура у души и каква се драма одиграва у њему. Како бити хладне главе.

Ја бих морао да пијем нитроглицерин, а није да нисам упућен у терапију око високог притиска. И напишеш: "Ало бре, људи, то је Пикси".