Како возимо, такви смо и људи

Ако погледамо просек брзине у аутомобилима, а то већина кола данас има, она је највероватније око 30 километара на час. Чисто да се не изненадимо колико се заиста брзо крећемо, додуше просечно. За оне који чешће возе ауто-путевима можда буде нешто виша. Не рачунам оне са блинкерима.

Па опет се дешавају саобраћајне несреће у којима страдају и веома млади људи. И то не тако ретко. Изненада и одједном. Негде седиш, дружиш се, кренеш, неко стисне гас из неког разлога и после те нема. Сурово, али је тако.

Мени се чини да не прође ни дан а да не питам неког у саобраћају да ли је нормалан, реторички. Укућани, које најчешће возим, често ме упозоравају на то да ме људи у другим аутомобилима не чују. Одговарам да човек има право на побуну.

Временом човек почиње да посматра људе који пролазе колону и покушавају да се "убаце" у ред. Испред свих, нормално. И постоји нека закономерност. Пробајте, лако се уочи. 

Не бих се, признајем, толико бунио да знам да аутомобилима журимо у неку пресветлу будућност, у "раље" неког бољег живота, али за свакодневне ситуације на улицама, паркингу, пешачким, једноставно морам.

Пребројавам неретко аутомобиле испред продавнице једног великог трговинског ланца у који свраћам скоро сваки дан. На колима паркираним на местима за особе са инвалидитетом ни на једном, најчешће, нема налепнице. Упозоравам људе из обезбеђења да је то непристојно на елементарном нивоу, и да кажу људима да то не раде.

Слежу раменима и климају потврдно главом. И њима је непријатно, али знају да чамац тешко може против бујице.

Друго је питање зашто бујица не може да се заустави. И све ми се јавља да је, као и у свему, и то питање културе и пристојности, помало и базичне психологије. Како возимо, такви смо и људи, тако некако.

Иако ми делује понекад као космичка неправда, није ми тешко да будем једини у улици који покрене дугме у ауто-школама иронично названо "показивач правца", макар неколико секунди пре него што би требало да скренем. То ни најмање није страшно, верујте ми, подразумева мицање само једног прста на руци.

На улицама има и других људи, знате, возе и жене и мушкарци и старији људи, у колима има и деце и ми иза вас, не знамо куда идете.

Ходајући улицама града у ситне сате једне ноћи видео сам натпис на једном аутомобилу: "Волим град који тече." То Београд сигурно јесте, тече и одолева свему и свачему, некад шкрипи, некад то буде лагано. Али, некако иде.

То би можда могла да буде једна мала новогодишња жеља, чак и субверзивна акција. Да возимо 50, поштујемо знаке, дајемо "показиваче правца" кад је потребно. Субверзивно 50, можда и то некад буде име неког новог покрета који окупља све људе којима је стало да се поштују саобраћајни знаци.

Дезмонд Туту, који је преминуо пре неколико дана, изјавио је да је неопходно да се престане са извлачењем људи из бујице, и да је важно уместо тога ићи уз ток реке и видети зашто људи упадају у воду.

Без пледирања на било какво решење, можда би најпаметније било да улажемо више у културу, јер је све питање културе и елементарне пристојности.

Можда онда људима постане глупо да стају на пола пешачког са упаљеним "показивачима правца". А није тешко бити фин.