Ако нисам добар човек, бићу много бољи носорог – о музици, људима и животињама 2021. године

Чути бенд какав је Визељ, који има потенцијал Арктик манкиза, али битно другачији, сасвим је довољно. Неко би рекао да је поређење квалитета београдског бенда са једним од најпознатијих у свету могло да буде претерано, али оно што остаје јесте утисак. Када сам први пут чуо Арктик манкиз, имао сам исти осећај као када сам први пут чуо Визељ. А онда "копање" још дубље.

Визељ се жанровски, програмски толико квалитетно мења да из сингла у сингл стално проширује хоризонте очекивања. Код њих има свега – и "бласфемичног Јонеска" и Сатана Панонског и Москрија, вероватно најбољег ем-сија који је ходао овим просторима.

Има тврдог рокенрола, уз сурф који се чује негде у позадини, као синт осамдесетих. Та разноликост, макар мени, говори да је реч о бенду који не жели да стане и који жели да истражује даље. Не тако честа појава на овдашњој сцени. 

А на све то се зове по каналу Визељ, чија вода тихо тече Падинском скелом, ако уопште тече.

Једна прилично освежавајућа појава на сцени, ако волиш да слушаш музику, ако ти треба, за журку, радост, протест или ако је неопходно уз читање новина викендом.

Врачар плус Падинска скела, одакле су два водећа члана бенда, да се разумемо, за нас који смо из места где "Београђани одлазе викендом својим кућама", нема никаквог пејоративног призвука. Напротив, нешто ускомеша у молским деловима Пустиње. Дође као некакав изразито аутентични дисбаланс.

У првој песми Визеља коју сам чуо, дословце се каже: "Ако нисам добар човек, бићу много бољи носорог". Помислим, па немогуће је не чути их шта желе да кажу, као што не остаје ништа друго да се дâ за наслов те песме, а да у том наслову не буде реч носорог. Једноставно је толико ретка у говору да "поједе" све друго.

Обратите пажњу на Визељ, чини ми се да им предстоји фина будућност.

Barn Нила Јанга или носталгија "дивљег коња"

Ако постоји реинкарнација и душа се сели у тело неке животиње, онда бих Нила Јанга могао да замислим једино као дивљег коња са ватреном гривом како слободно лута непрегледним пространствима Канаде и Колорада.

Тај витални 76-годишњак, који притом пати од различитих болести, не престаје да ствара, нити има намеру.

Уз Barn, албум објављен пре неколико дана, за следећу годину спрема још два издања – један за 50. годишњицу чувеног албума Harvest и нови албум са бендом Крејзи хорс (Crazy horse) насловљен Toast.

Према једној легенди, Нил Јанг је 1972. године, представљајући продуценту Елиоту Мејзеру тада нови албум Harvest толико гласно да уши боле, као стерео-систем користио амбар и кућу. Када га је Мејзер упитао да ли је задовољан, Јанг је одговорио: "Још амбара".

Barn је на неки начин архетипски албум Крејзи хорса, снимљен највећим делом уживо, наравно у амбару. Barn у 10 песама проблематизује све оно што се и иначе може наћи у Јанговим текстовима – носталгију, чекање, критику односа људи према животној средини, љубав према глумици Дерил Хани, реминесценције на детињство. 

Према Гардијану, то је "можда најмање фрустрирајући Јангов албум у последње време". Уз то, на албуму поново свира Нилс Логфрен, који се након свирања са Спрингстином вратио "лудим коњима" са којима је снимао 70-их година оног тамо века. 

Кејв и Елис La Panthère des neiges, или како нас посматра природа

Свет има уши, камење очи, свет је грм пун огњених очију, а природа воли да се крије, пише Ник Кејв у тексту за насловну нумеру документарца Les Panthère des neiges Мари Амигет и Винсента Мунијера. У њему се на тибетанској висоравни трага за јединственим животињама и ретким снежним леопардом по коме је филм назван. 

"Постоји нешто у срцу овог филма што вас увуче. Схватио сам после једног дана да желим да урадим све што је потребно да компонујем музику за цео филм. Филм је заслужио да има сопствени музички глас. Резервисао сам пет дана и питао Ника да ли може да дође на један дан да напише главну нумеру и одсвира клавир. Видео је филм и остао четири дана", рекао је Ворен Елис.

На крају су, каже Елис, направили музику за најлепши филм на коме су радили. 

Померање ка унутра, изокренута перспектива, није ништа ново за толико богату поезију Ника Кејва. Другачија је, могуће, само перспектива из које се посматра свет човека који није власник овог света. А природа, подсећају Кејв и Елис, "воли да се крије".

"Много сам путовао несвестан да сам био посматран", пише Кејв.

The Colorist orchestra и Хау Гелб – између Коена и Твин Пикса

Белгијски авангардни састав The Colorist orchestra основан је 2013. године, а фундаментална идеја око које се окупља октет је реаранжирање песама одређеног певача-кантаутора. Песме се пребоје, у акустичном лајв ремиксу, или ономе што бенд назива "обрнуте караоке". Са легендом американе, Хау Гелбом фронтменом Џајант сенда (по други пут, први пут 2019. године) и сјајном Пијетом Браун, створили су албум Not on the map. 

Уз глас Хауа Гелба, створен за причање приче, који прилично подсећа на глас Леонарда Коена, помало неочекиване ритмове, контрасте, и савршено уклопљене Браунове и Гелба, та колаборација довела је до вероватно најинтересантијег албума који сам чуо ове године. И у свему то, као зачин, има некакве атмосфере Твин Пикса.

То, чак, није ни албум него нека врста звучног пејзажа састављеног од предела Аризоне и Брижа. 

Walk off the Еarth, или један без другог не иде

Ако нам ова година није донела много предвидивог, онда и да завршимо једним непредвидиво забавним бендом. Пре неколико дана, седећи код пријатеља и "крчећи" музику коју нисмо слушали дуго, неко кликне на неку од реклама на Јутјубу и крене песма којој знамо наслов, ритам, све. Али, за бенд нисмо никад чули.  

Walk off the Еarth je "скупина" толико различитих људи, толико различитих инструмената и неодољиво забаван и истовремено квалитетан да не могу да замислим како свирају појединачно, у другим бендовима или певају соло. Послушајте их.

Случајности, изгледа, не постоје. Можда наредна година буде забавнија, као Walk off the Еarth са рекламе. 

И на крају, што се макар музике тиче, могу да обећам да ако нисам добар човек, бићу много бољи носорог.