Мене нико није питао да ли хоћу да се родим

Бије корона, а бију и људи. Ко преживи и једно и друго, спасao се, ко не успе, статистички је број придодат најновијем смртном билансу, тешка и болна опомена ако неко хоће да је чује и прихвати.

Кад ће стати и једно и друго, нико не зна, а кључ је вероватно у оној "од нас, од вас зависи".

И док се у добро познатом термину у 15 сати пребројавамо како стојимо или не стојимо с короном, у корак је прати насиље свих облика, а стручњаци потрђују да је управо она, корона крива и за то. До смрти смо се заглавили, онај чувени знак СТОП НАСИЉУ, као и у саобраћају, све се чешће сруши и сравни са земљом.

Кад поган проговори из човека, помислим да је то оно најгоре што може да изађе из њега, али подигнута рука зла ме демантује. Сви се бију и убијају без разлике. Муж жену, жена мужа, очеви, мајке децу, деца родитеље, друг друга, комшија комшију...

Процене, када је наталитет у питању, нису охрабрујуће. Надлежни предвиђају да ће нас, ако овако наставимо, 2050. године бити четири милиона, а можда и мање. Зато је разумна и неопходна одлука о новчаној и свакој другој помоћи како будућим тако и садашњим родитељима за потомство. Наравно да је потомство и ствар личног избора.

Мене нико није питао да ли хоћу да се родим. Да јесте, ко зна шта бих одлучила. Звучи можда апсурдно, али тако мислим, чини ми се одувек. Зато, родитељ то мора да има увек на уму, да свој бес и себичност како зна и уме контролише. Дете јесте његово, али оно није човек за потцењивање и иживљавање.

Осуђујуће је да неко има времена да снима насиље уместо да реагује на њега. А опет, да није тих снимака насилници се можда никад не би открили или би за жртву пре или касније било кобно. Шта ће бити с децом која нису у објективу неке камерe?

"Језив снимак из Новог Сада: мајка шамара бебу у колицима насред улице", "Снимљено злостављање бебе на Новом Београду", "Жени из Смедерева која је злостављала дете одређен притвор", "Отац дивљачки шутирао сина у школском дворишту"...

Стари људи би рекли – не дирај ми колевку, шта може једна беба да погреши, да плаче кад је гладна, мокра или ако је нешто боли. 

Снимак из Лесковца са, како су је медији листом назвали, "мајком из пакла", згрозио је Србију. Многи су ми рекли да немају снаге, да им није добро да одгледају до краја зверско иживљавање над децом од четири и шест година.

Тешко је описати ужас који гледате и стрепите од коначног исхода док помахнитала мајка, трошећи све ресурсе свог зверског пира над децом, прибегава монструозном ударању малишана главу о главу. Стрепим, хоће ли им остати главе читаве и на раменима.

Шта год да је, деца нису ни за шта крива. 

Нећу и немам право да судим и пресуђујем, али имам право да питам – где је граница толеранције кад је насиље било које врсте, на првом месту над децом у питању и да ли је мера, бол коју осетимо. 

На све ме често подсети реченица академика, професора, психијатра Петра Бокуна – психијатријо, психијатријо, ти си тако сама, а њих је све више...

И не само то, и што нам је указивао да је дете "потцењени човек" животно је важно и његовo подсећање да је дете отац будућег човека.  "Детињство одређује све битне особине одраслог. Нажалост, наша култура је култура старих који из егоистичних разлога ниподаштавају детињство. Сматрају да ће тек живот обликовати човека. Но, тада је прекасно. Мајке знају да се дете формира још у утроби и да се мајчино расположење и те како преноси на нерођени плод. Зато опрез, свако дете посматрајте као малог човека и грешака у одгоју ће бити много мање".

Да ли смо дошли до ситуације у којој можда данас постаје питање – да ли је и даље реално да је мајка само једна?

Владета Јеротић, академик, психијатар и књижевник, напустио нас је пре три године и негде пред крај живота упозорио да у бившој Југославији децу највише туку родитељи у Србији, њих скоро 90 посто, а да је награђивање скоро непознато.

Није тешко извући закључке о развоју самопоуздања и достојанства српског човека који је као дете углавном кажњаван, а ретко награђиван, милован, похваљиван. Послушност код других можемо захтевати само ако смо и ми сами послушни, говорио је Јеротић.

Од тада и није много прошло, а где смо данас добро би било да се запитамо и узмемо се у памет да нас камере не опомињу, јер може да буде касно.

Ја сам апсолутно за сваки вид подршке за рођење детета. Новац није увек важан, али може бити пресудан. Да се не заваравамо, лакше су сузе, а и радост можда већа, у мерцедесу него у фићи, aли, како ћемо подстаћи свест и љубав.

Хоћемо ли чекати да неко плати и љубав или ћемо сами изаћи из ријалитија насиља, бахатости и себичности? Ко ће контролисати љубав или ће рођење детета бити меница без покрића? Колико кошта љубав да ме родите, али и заувек волите?

Ни мене, а ни моје дете нико није питао да ли хоћемо да се родимо, али зато је он отац будућег човека!