Године без патријарха Павла - светост пастира доброг дотакне ме и данас

Године брзо постану давне, па нам сећање остане једини траг у времену или можда у бескрају. За мене није било  дилеме да ли ћу тог јула 2005. године, на празник Светог архангела Гаврила отићи у стари Призрен, у Душанов град, Каљају, Манастир Светих архангела.

Није безбедно, али није било ни силе да ме спречи – ако може патријарх српски Павле у десетој деценији могу и ја.

На Космету сам. Српске светиње видају ране од оног што је остало од њих, после годину дана од мартовског албанског погрома. Онамо, ’намо, за брда она поново говоре да је разорен двор мојега цара.

Чим се нађете у утврђењу Вишеград, у кањону Бистрице близу Призрена, схватите да је таква геостратешка позиција морала бити императив једном цару, баш као што је био Душан Силни, који га је на византијским темељима надоградио и себи одредио за гроб.

Уз јаке снаге КФОР-а, тог 26. јула, служен је парастос поводом 650. годишњице смрти цара Душана.

Долазак патријарха Павла засенио је све што се догађало на том простору, дочекан је као светац. Стотине руку испружених према њему да га дотакну, да му се приближе. Крхке грађе с годинама које носи, светли међу народом и до зуба наоружаним војницима КФОР-а. Немачки војници, са њима и италијански, у мањем броју и припадници косовске полиције, чувају српског патријарха као Бога.

И не само чувају, целивају му руку, исказују дубоки наклон и фотографишу га. Тешко нам је од њихове наклоности прићи патријарху.

Парастос је а војници КФОР-а су и војници дисциплиновани у вери. Чини се да не дишу пратећи и слушајући службу патријарха Павла. Свако се крсти, пали свеће и моли на свој верујући начин. Уз патријарха смо сви са истим Богом.

Јулско сунце пржи и гори најјаче што може. Из ока ми крене понека суза и не знам да ли ми душу хлади или греје, да ли сам тужна или задовољна. Свете окрутни, неправедни, колико си пута бацио толико бомби на моју земљу, да би данас твоји војници љубили ту свету руку, учили молитву, и јеванђељски живот српског патријарха. Зар је то био пут? Зашто твоји војници не спречише одмах по доласку на Космет 1999. страдање Душановог манастира, ни поново, током мартовског погрома, као ни многих других светиња?

Одговор је патријархов: "Можда је на овом свету неистине, неправде и мржње више, али су истина, правда и љубав моћније".

Четири године касније, 15. новембра 2009, патријарх српски Павле упокојио се у 96. години. Опростила сам се од њега и испратила га у даљине небеске.

Сахрањен је по својој жељи у порти манастира Светих архангела Михаила и Гаврила у Раковици. 

Космет у Витлејему

У Израелу сам, у Јерусалиму. Касно увече, после обиласка светог града с групом стижем у хотел Шалом. Дочекују нас питања гостију: "Да ли сте ви из Београда?" Одмах схватамо, сви гледају вести о нередима у Београду после протестног митинга због једностраног проглашења независности Косова. Запаљенa je америчка амбасада, каменоване хрватска, немачка...

Ни у најтежим временима нас патријарх Павле не би оставио без савета - Обавезни смо и у најтежој ситуацији да поступамо као људи и нема тог интереса, ни националног ни појединачног, који би нам могао бити изговор да будемо нељуди.

Дан пред нама је предвиђен за пут у Палестину. Водич нас убеђује како ће нас Палестинци пустити да уђемо на њихову територију и да неће бити никаквих проблема јер, ето "они се баш нешто не воле с Америма, као ни ми".

Испред Шароновог [Аријел Шарон] смо зида, чекамо на улаз у Палестину и замену аутобуса. Баш поред нас се однекуд створи аутобус с туристима из Хрватске окићен свим националним обележјима. Дођосмо им онако, ко поручени да се баш на том месту вербално и уз помоћ својих "прстоказа", кроз прозоре истресу на нас, што онако "по дифолту", што приде за амбасаду. Не остадоше им вала, ни наши дужни.

Добро људи и једни и други, па нисмо код куће, за име Бога, 2008. је, хоће ли икада бити доста?

И тако, уђоше они преко реда и овде, пре нас.

Путујемо кроз Јудејску пустињу, траговима Светог Саве до Велике лавре преподобног Саве Освећеног, у један од најстаријих и најзначајнијих манастира православне цркве.

Чека нас Витлејем, али и упозорења да не наседамо на провокације, на децу која на улицама траже долар и нуде бројанице, а посебно на мушкарце који испред цркве Христовог рођења на разним језицима нуде сувенире, јер међу њима може бити и терориста.

Потпуно неопрезна узвраћам момку који ми се широког осмеха, са добар дан обраћа испред цркве на перфектном српском: "Ви сте из Србије дошли, из Београда". Да, из Србије смо, одговарам задовољно. А он поче да кличе Тачију, да ми се руга – "где ти је Косово", и да скандира: "Србија без Косова!"

Секунде су као вечност, очи у очи сам с провокатором а, ко зна, можда и терористом. Кршни момци Сарајлије стадоше између нас у намери да се обрачунају с њим, за њима и њихове девојке, супруге да их спрече да не чине невољу на светом месту. Провокатор пред налетом Сарајлија нестаде.

Уђосмо с миром у цркву изнад пећине у којој се према веровању родио Исус Христос.

Већ следећег дана сам непосредно у близини Цркве Светог гроба и Грчке патријаршије, у манастиру Светих архангела Михаила и Гаврила, задужбини краља Милутина, Душановог деде, српског цара с почетка приче, у којем служе грчки свештеници. Још увек није враћен у окриље СПЦ.

Ако сте у Израелу, Јерусалиму, само вас добри познаваоци могу одвести до скоро заборављених многобројних задужбина Светог Саве и других Немањића. Не рачунајте да су у обавезном програму обиласка.

Мирсад ми је испунио жељу у Цариграду

У Истанбулу сам, мосту Истока и Запада. Волим да га зовем Цариградом, тако ми некако значајније и лепше. Наш водич ће наредних дана бити Мирсад Јанић из Грачанице код Тузле, из БиХ. Јанић се школовао у Истанбулу и остао ту да живи и ради.

Износи нам детаљан план обиласка Цариграда у наредним данима. У програму нема Васељенске патријаршије, а моји пријатељи и ја бисмо баш крочили у њу. Већина у групи би мало затечена и изненађена нашим захтевима али ме подржаше кад сам питала постоји ли могућност да нас одведу и у Патријаршију.

Љубазни Јанић нам је уз извињење објаснио да мора да ради по програму, да у њему нема посете Патријаршији, али да нам може дати инструкције да то учинимо сами.

Обилазимо с Мирсадом Истанбул. Покушавам да се организујем да ипак некако стигнем до Патријаршије.

Након три дана Мирсад нам заказује знатно ранији полазак у обилазак царског града на Босфору. Кренули смо, а он мудро ћути и не даје никоме одговор на питање куда смо се запутили. Вожња траје, путници-туристи нагађају али и гунђају.

Немам дилему, говорим пријатељу – Мирсад нас води у Патријаршију, видећеш. "Нема шансе", одговара, "лепо је човек рекао да мора да ради по програму."

Испред високих зидина смо, на вратима за која, сада потпуно сигурна, знам шта отварају.

"Учинио сам све да вам испуним жељу, иза ових врата је Цариградска патријаршија. Пожурите, патријарх Вартоломеј служи литургију, немојте да је пропустите", задовољно је узвикнуо Мирсад.

На литургији сам васељенског патријарха, клизе ми сузе низ лице. Пријатељ ме сузних очију пита: "Ти то плачеш, зашто?" Не знам, ваљда због Мирсада, а ти?

До данас, не знам ништа о Мирсаду Јанићу из Грачанице код Тузле, али га се сетим сваки пут кад чујем да неко крене пут Цариграда. Обично кажем пријатељима: Да ли сам вам причала како ме је Мирсад Јанић одвео у Васељенску патријаршију?

Љубав је највиша врлина. Све што човек дели са другима смањује се, осим љубави. Што је више дајете, више је имате – патријарх српски Павле.