Одузела сам деци све играчке, нису ни приметили

Kако би све функционисало беспрекорно, у духу "фенси маме" потпомогла сам се менаџментом – управљањeм временом. У њему се јасно каже: продуктивнија је фирма у којој шеф не намеће обавезе својим запосленима тако да сваког тренутка буду заузети радним задацима.

Моја маленкост – шеф фирме са два запослена радника од две и непуних пет година, одлучила сам да наредне седмице буду потпуно либералне, биће им дозвољено готове све, само да преживимо и ову изолацију.

Првих дана хаос, температура, свраб, неспавање, хиперактивни "ждребац" коме још увек није ништа и ход по кући као кроз минско поље – играчке свуда, од пода до плафона. Да би доживљај из овог мамећег хорор филма био потпун побринулo се, поред писке и цике моје деце, још много пискавих гласова из цртаних филмова и дечјих песмица са ТВ-а.

Није тренутак за психотерапију сада, ово морам да издржим, а по свему судећи пошто нису обоје добили богиње у исто време, наша изолација може трајати и шест недеља.

Морам да променим стратегију, ипак највише на мој нервни систем утичу разбацане играчке. Ипак ћу да их средим, спакујем у кутије, спремна да већ сутра буде исти хаос.

Сутрадан, лакше се дише, крећем се нормално кроз стан без сметње. Дечје интересовање оријентисано искључиво ка телевизору. Лимити сада не постоје, битно је само да не гледају неки садржај који није примерен њиховом узрасту, све остало је дозвољено.

Убрзо схватам да ми је и други дан уредна кућа, играчке стоје спаковане у кутијама, нису ни приметили. Нису ни питали. Једина расправа водила се око тога шта ће се гледати на ТВ-у, хладни рат водио се између Маше и Медведа и Блејзових авантура, често као несврстана испливала би Пепа Прасе и донела пола сата мира.

Најгора сам мајка, направила сам тродневни експеримент над сопственом децом и закључила, оно што сам знала, да је њихова најомиљенија и једина потребна играчка ТВ, наравно са свим погодностима савремене технике и гласовним даљинским управљачем, на коме и двогодишњаци наручују цртаће које желе.

Није да нисмо знали да су деца опседнута телефонима, таблетима, компјутерима и телевизорима, али да ли је то једино што њима треба и да ли би се уопште сетили играчака да сам наставила са експериментом?

Шеф је морао да реагује. Одузела сам даљински управљач и гле чуда, кућа је опет постала депонија препуна играчака. Занимљиво је, изгледа, само док се играчке ваде из кутија, али када бих им предложила да направе писту од коцкица и спуштају аутомобилчиће или када би заједно одиграли партију "Не љути се човече", направили мини-полигон за прескакање, цртали или слагали пазл – то би ипак држало дечју пажњу.

Добро је, ипак нисам родила роботе. Међутим, не могу да се не запитам шта би се догодило када родитељи не би реаговали и дозирали садржај деци. Сигурна сам да би њихов једини избор били телефон, таблет, ТВ – "свето тројство" данашњих генерација.

Живели би у изолацији, као ми сада због богиња, вероватно радили од куће, а од рада на рачунару одмарали би се на телефону. Није да и ми одрасли то не радимо, али се понекад, ипак, сетимо пријатеља.

Проблем је што генерације које стасавају немају кога да се сете, питање је да ли су успели да стекну било какве другаре од силних изолација. Зато је на нама, управљачима наших мини-компанија, да поставимо приоритете и време организујемо на такав начин да деци обезбедимо да постану људи.

Све битке ћемо да добијемо – и са рачунима, кредитима, хигијеном, спремањем хране, богињама, па и са коронавирусом, али ништа нисмо урадили ако изгубимо ону најважнију.