Дивосело, где српско гробље гута шума

Тачно три деценије траје моја избегличка прича која је почела на Велику Госпојину 1991. године.

Нисам слутила, док сам тог јуна прослављала 17. рођендан, да ће то бити последњи пут да у свом стану гасим свећице на торти, да ми поклоне доносе другарице из школе и да се радујем, онако искрено, како то могу само девојке у тим годинама.

Тридесет година касније, мало због "озбиљних" 47 лета, а много више због свега што се у међувремену издешавало, на живот гледам сасвим (многи кажу и превише) рационално.

Научила сам да не очекујем много, да се радујем малим стварима и да свет око себе доживљавам као позорницу на којој се кулисе лако мењају. Научила сам и да се изборим с тугом, да не мислим много о оном животу који се завршио са мојих 17 година.

Кад год бих поклекла, сетила бих се јутра у колони 1995. и тренутка у којем сам последњи пут гледала свој завичај очима човека који ту припада. Сећала сам се нашег "поздрава и загрљаја", тог страшног сазнања да повратка нема.

Ваљда баш због страха од поновног отварања тих рана нисам имала претерану жељу да посетим Госпић, град у којем сам рођена и одрасла. Једина посета, 2004., само ми је потврдила оно што сам већ знала. Ја тамо више не припадам! И колико год болело, тако је.

Ипак, свих ових година тињала је у мени једна жеља. Сањала сам Дивосело, село из којег потичу моји Драгаши. Маштала сам да удахнем његов мирис, додирнем земљу, траву, да видим Велебит под којим годинама самује. Знала сам да је срушено, пусто, пуно рана и ожиљака.

Знала сам да то није Дивосело мог детињства, село у којем живе мирни, питоми људи, зелено, мирисно и спокојно.

Схватила сам за ових тридесет година да је то лепо парче земље спознало превише туге.

Болела ме је свака тајна, породична и колективна, коју сам откривала. Питала сам се да ли ме баш због тога родитељи никада нису одвели на Крушковаче. Јесу ли само хтели да ме заштите од зла, од породичног усуда, од сазнања да су на том мрачном месту подно Велебита усташе убиле готово хиљаду Дивосељана?! Међу њима су били и моји Драгаши, моја крв, а ја сам о томе тако мало знала.

Сећала сам се и 90-их, драгих лица, рођака, пријатеља, крви, згаришта и суза. Страдало је Дивосело поново, сурово и несхватљиво...

Пусто и сабласно чекало је мој корак, моју сузу, моје покајање.

И десио се недавно наш сусрет!

Чудила сам се миру с којим сам пролазила улицама мог родног града. Сећала сам се сваке скривене уличице, пречице, сваког места које ми је било важно. Била сам сетна, али срце је мировало, све до тренутка кад сам прешла мост на реци Новчици.

А онда...као да је време стало, као да никада нисам ни отишла, као да се једне обичне суботе, са родитељима и сестром, у нашем москвичу, возим Јасиковачком улицом ка Дивоселу.

Тридесет година, читав један живот, нестали су у трену. Избрисало их је моје лудо срце које је певало и плакало, радовало се и страховало. Сваки метар пута будио је море сећања, али стварност је болела. Пред мојим очима смењивали су се "кадрови" обновљених и давно порушених кућа које је повезивало само једно- пустош!

У Јасиковачкој улици некада су живели Госпићки Срби... данас у њој живи пустош.

Како смо се приближавали Дивоселу, пут је постајао све лошији и ужи, а рушевине једино што се уз њега могло видети.

Грозничаво и готово узалудно сам покушавала да препознам било шта, да се сетим чија је оно кућа из које расте високо дрвеће, чије је то зарасло двориште у којем још једино змије живе, куда води закоровљени пут...

Једну рушевину сам ипак лако препознала. Из шумарка, недалеко од пута назирали су се остаци Дома подигнутог у знак сећања на Дивосељане страдале у 2. светском рату.

Гледала сам их, али нисам видела потамнеле зидине које још увек пркосе природи већ лепу, модерну зграду и цвеће у њеном дворишту. Видела сам насмејане, свечано обучене људе, црвене пионирске мараме, чула сам песму и музику, дечју грају... Гледала сам и плакала, не слутећи какво ме искушење тек чека.

Колико год била рационална и свесна да је село пусто 30 година, нисам била спремна за оно што ме је тамо чекало.

Ако би се једном сликом могло представити зло које се 90-их одиграло у бившој Југославији, то би свакако била слика Дивосела. Остаци кућа који тек понегде извирују из густе шуме, путеви које полако, али сигурно "гута" вегетација, сабласни мир и пустош... пустош која неиздрживо боли.

Једино што подсећа на живот, на људе који су ту годинама градили и стварали, су бунари. Било их је у готово сваком дивосељачком дворишту и чини ми се да и данас осећам њихову свежину под длановима. И некако симболично, стоје и даље у зараслим и непрепознатљивим двориштима, пркосе природи и људском злу.

И баш један такав бунар, једино што је остало од лепог и уредног имања мојих рођака и презимењака, био ми је путоказ ка гробљу.

У Дивосело сам и кренула са жељом да га посетим, да запалим свећу на бабином и дедином гробу, на гробовима мојих предака.

Кренула сам свесна да ће то бити тешка мисија, али оно што сам затекла, превазишло је све црне слутње.

Схватила сам да је дивосељачко гробље уствари једна густа шума из које понегде извирују споменици. Одозго вам видик затвара дрвеће, а одоздо кораке спречава густа трава, дивље купине и коров.

Обесхрабрио ме је у тренутку тај призор, али пробудио се у мени неки инат. Стезала сам у руци свеће и икону Светог Јована, нашег свеца заштитника и говорила себи-мораш их пронаћи, зато си данас овде!

Ништа није могло да ме заустави, ни трава, ни трње, ни младо дрвеће израсло из гробова. Ишла сам као у бунилу, потпуно несвесна опасности којој сам реално била изложена јер Дивосело ни данас није очишћено од мина, а верујем и да је она трава била препуна змија.

Разгртала сам гране и коров над споменицима и упорно тражила наше презиме. Знала сам негде дубоко у себи да ћу га пронаћи и... успела сам!

Ево их - само то сам успела да изустим пре бујице суза које као да су цео дан чекале тај тренутак. Јецала сам над бабиним и дединим гробом и над скромним каменим спомеником који су баш њих двоје подигли својој деци, родитељима и члановима породице побијеним на Крушковачама.

Запалила сам свеће и осећала како ме смирује њихова светлост. Под руком нисам осећала хладни мермер већ радост мојих предака и знала сам да је вредело, да се моја упорност исплатила!

Биле су Задушнице!

Била сам и тужна, и срећна, и поносна...

Кад сам, по повратку у Београд, показала једној колегиници фотографије из Дивосела рекла ми је да на њима, осим туге и разарања, "види" још нешто. Није могла да дефинише шта, али, размишљајући о њеним речима, закључила сам да је то вероватно осећај коначности. Сазнање да нема повратка, да је живот заувек заустављен, збрисан, угашен.

"Видела" сам то и ја, на сваком кораку, али чудно је што ме то сазнање није обесхрабрило.

Напротив! Сусрет са Дивоселом као да је отворио оне давно закључане делове мог срца.

Обећала сам и њему и себи да ћу поново доћи, да ћу пронаћи бунар у нашем дворишту и додирнути зидине наше куће. Обећала сам мојим Драгашима да ће поново горети свећа над њиховим гробовима.

И ево, баш данас, на годишњицу масакра који је 9. септембра 1993. хрватска војска (у тзв. акцији Медачки џеп) починила над преосталим Србима, на дан кад је у Дивоселу живот стао, поново то чиним.

Тугујем, али се радујем нашем скором сусрету!