Како без путоказа, а упркос навигацији пронаћи знаменито место у Србији

Управо се Орашац, односно Марићевића јаруга, нашла у плану нашег једнодневног излета по Шумадији. Четири жене кренуле су у недељно јутро из Београдa, у дану који је обећавао сунчано преподне и надолазећу кишну олују са запада.

На почетку и крају пута увек је у плану и мала станка. Преподне то је била кафа и пливање на једном базену где смо имале договорен сусрет са још четири пријатељице које су одлучиле да цео викенд проведу у овом делу Србије.

Пре Аранђеловца и Орашца напрасно смо одлучиле да истражимо фарму коза чије производе смо испробали на јунском окупљању шумадијских винара у Тополи.

Макадам и земљани колски пут претили су мом сивом двадесетогодишњаку да остане без картера, па чак и хладњака.

Двоје Београђана одлучилo je да лек од стреса нађу управо ту, где једино може да вас доведе довикивање са домаћинима малобројних кућа или навигација са телефона, јер исту немам у колима. Али до хедонизма увек води пут мазохизма, преко рупа и бара непознате дубине.

Неколико врста козјег и крављег сира различите старосне структуре и домаћа ракија били су довољни за оне који не возе да забораве на пут назад и драгоцених сат и по искакања са договорене руте.

И тако смо до пећине Рисовача, на ободу Аранђеловца, стигли у време када смо већ имали резервисан термин за ручак.

Добру Добрилу, кустоскињу и благајницу, сачекали смо да се врати из пећине са претходном групом. Уграбили смо последњи полазак и заједничку улазницу за пећину и Орашац.

Иако је праисторијског човека однело време без трага, ентузијаста у послу увек има, а Добрила је била та. У пола пет љубазно нас је испратила уз позив колегиници у Орашцу да не затвори омањи музеј и сачека нас.

Сасвим довољно времена да се стигне до Орашца, помислисмо, јер смо на путу до Аранђеловца прошли поред скретња ка Орашцу.

Али после табле крај магистрале која показује скретње ка Орашцу губимо сваки траг. Једине ознаке биле су путоказ ка ресторану "Карађорђев вајат", али то није било место где смо се упутили.

Поново палимо навигацију на телефону која нас обавештава да смо на четири минута од циља, па три, два и...знате оно када вам механички глас каже да се све више удаљавате од циља и  тонете у зону сумрака.

Оштро скретање удесно извело нас је са магистрале на узани пут којим сигурно не пролазе аутобуси ђачких екскурзија. И онда коначно "стигли сте на циљ" - крај пута завршавао је на капији авлије.

Домаћин излази, отвара капију и маше нам да можемо да се окренемо кроз његово двориште. Опет отварамо прозор и питање моје навигатор другарице од кога ми се вртело у глави.

"Извините, знате ли као да дођемо до знаменитог места Орашац?"

Домаћин показује руком на обод имања ка шуми и из њега проговори мудри српски сељак: "То вам је ту, низбрдо. Па и није вам то неко знаменито место, када су највише урадили комунисти".

Уз брзо одобравање да можемо да оставимо аутомобил у његовом дворишту, јурнусмо стазом право у јаругу.

Мистично место, буди оно Јунгово колективно несвесно што вас инстант везује за претке.

А онда запитаност.

Марићевића јаруга је идеално место да вас нико не нађе, посебно ондашњи Турци, али зашто је и данас тако тешко јасно означити путоказ до места где почиње историја модерне Србије?

Трчећим кораком попели смо на супротну страну јаруге и тамо пронашли спомен школу, која је већа од заветне цркве, што говори да је образовање у Србији некада било важно.

Ту је и споменик Карађорђу, од белог венчачког мермера, и релативно скоро отворен музеј са поставком која води кроз кратку историју Првог српког устанка, онога што му је претходило али и онога где смо потонули после.

И да, недалеко одатле "Карађорђев вајат".

Било би лакше да смо од почетка, уместо навигације, пратили ознаке за вајат, јер ипак је најзнаменитије српско место – кафана.

Враћајући се поново кроз јаругу, до авлије у којој смо оставили кола, шалили смо се да би прави мудри српски сељак сада требало да нам тражи двеста евра за лежарину.

Али наш победник дана имао је сигурно паметнијег посла него да са нама задева шалу.

Само је старија жена иза комшијске тарабе знатижељно посматрала веселу групу која као да се вратила са победичног похада на Хималаје и у колима, уз брзо пресвлачење и шминкање на ретровизору, спремала стајлинг за фотографисање у винограду.

Виногради и ресторан изнад Аранђеловца, који носе име старе женске српске капе, поглед на Букуљу право, и Опленачку цркву која се пресијавала лево у даљини, оправдали су сву "муку" у истраживању историјско-културних места тог краја.

Ни вожња кроз ноћ и јаку кишу, све рупе, баре и странпутице из дана који је остао за нама нису обрисале утисак колико је заверенички лепа Шумадија.