Добар дан, шта то данас тако лепо смрди?

Ако вас ковид није убедио да носите маске, можда смрад хоће. Зими мирис угља, лети за нас и даље мистериозан смрад стајског ђубрива и штале. У приградским насељима ђубришта, животињског отпада. Последњи пожар на депонији Винча још узима данак, последице не знамо. Свакодневно, у зависности од локације, на води смрад жабокречине и фекалија, слично у хаусторима и подземним пролазима. Уз то многима смета и оно што нас спасава, запрашивање комараца. Не подносе тај мирис и гасове, па зову ватрогасце. А неки мисле и да се тако шири корона. Смрадова је много у граду, препознаћете који је из вашег краја, или додајте нови на списак.

Смрадови гуше, али и плаше, упозоравају да се дешава нешто лоше. Неки од наведених одраз су наше свести или несвести о томе како треба да живимо на овој планети, шта нам даје, шта јој узимамо. Култура живљења, ако је и било, изгубила се због преживљавања.

Градске власти одговорне су за већину осталих, од оних који долазе из отпадних вода, а одлазе у реке, преко толерисања дивљих депонија, па све до најопаснијег нерешеног проблема Винче.

Кажу имају пројекте, обећавају, планирају… Чекамо.

Али која нам је мерна тачка? Шта са оном штетом која је до сад начињена, а неповратна је? Како знамо шта нам је са здрављем, шта нам је са децом која су тек рођена или треба да се роде? Шта са водом, земљом, ваздухом?

У школи нас учили да ваздух нема мирис, боју и укус. Кад оно, није тако.

Мириса је читав дијапазон, ниједан се не може тако звати, осим уз оно „непријатан”, или једноставно смрад. Боју београдски ваздух има и углавном се креће око 50 нијанси сиве.

Укус некад метала, некад ко зна чега, али увек је горак. У сваком смислу.

Да ли је превише тражити ваздух без боје, укуса и мириса? Мада, ово последње може, али ако је реч о липи, на пример.

Можда овог лепог мириса негде и има, али јачи – или онај ко игра прљаво – увек га савлада. Како у природи, тако и у животу.