Да ли је диригентска палица најмање дрво које прави највећи хлад

Често се чује констатација како диригент не ради ништа. Маше палицом, али не свира ниједан инструмент. Чак и када би се размахао погрешно, тврди се, музичари би завршили свирање и без њега.

Изгледа да није тако. Симфонијски оркестар је свет у малом.

Да почнемо од описа оркестра. У њему седе људи који готово непогрешиво имају високо мишљење о себи. У најбољим оркестрима света седе професори, солисти, прослављени музичари, мајстори и највећи познаваоци својих инструмената.

Али, ниједан оркестар, тако састављен, не може да засвира сам, док један човек не подигне палицу.

Шта се дешава када диригент ступи пред оркестар: истог часа настаје сукоб појединца и мноштва. Музичари имају све разлоге да мрзе вођу оркестра. Они знају шта би хтели, они знају како је нешто најбоље одсвирати, они знају шта желе од музике, али морају да ураде онако како им диригент каже.

Добар диригент, зато, није само највећи музичар, он је онај који уме да наметне своју вољу и њоме тријумфује.

Диригент је зато вођа, протомајстор, политичар и – садиста. Диригент има тачну идеју музике у својој глави и не крије да ступајући пред оркестар хоће једино то да оствари, по цену тријумфа или потпуне пропасти.

Отпор материјала се подразумева и очекује. Диригент зато виче, понавља деоницу од неколико тактова по пола сата и дуже, погледом награђује и кажњава сваког појединачног музичара.

Диригенти нарочито сурово гуше побуне музичара. "Зашто тако седите, заваљени у столици?", питао је Херберт фон Карајан једног музичара. "Маестро, ја у овом часу не свирам." "А, ви се грдно варате: ви у овом тренутку свирате паузе, зато одмах седите као да свирате!"

Музичарима зато остаје да у паузама проба препричавају доскочице попут ове: "Диригентски штапић је најмање дрво које прави највећи хлад."

Диригент то, међутим, не чује или се прави да не чује. Када је тријумфовао вољом, маестро показује мануелну и техничку надмоћ. Сер Адријан Болт овако је описивао свој рад са оркестром:

"Прво оддиригујем дело од почетка до краја, онако како музичари мисле да треба. Машем као петао и чујем да ништа не ваља. Онда на крају кажем 'Дивно, дивно! Овоме је потребно само мало измена.' Потом кренем да радим и наравно да променим све од почетка до краја, а они слушају, заслепљени првобитним похвалама, као пацијент под анестезијом на зубарској столици."

Када тријумфује својом моћи и покаже техничку надмоћ, диригент постаје господар оркестра. На делу је сада класични "стокхолмски синдром". Музичари почињу да обожавају свог диригента, као кад се отета особа упушта у интимни однос са отмичарем.

Неретко заборављају на сваки траг свог ега.

Говоре: "Када је Серхију Чилибидаке дириговао Брукнерову Четврту симфонију, видео сам како се отварају небеса."

Или: "Постојао је код маестра Клаудија Абада један поглед који као да је позајмио директно од ђавола. Оборио би главу, махао палицом и спуштао нас све ниже музиком у понор, а онда би нагло подигао поглед и погледао нас тим луциферовским погледом. Тада смо знали да смо на врхунцу".

Ко су људи оваквог кова и како се они уопште уче за свој, па хајде да кажемо, позив?

Диригент се, пре свега, рађа. Негде током музичког образовања схвати да има моћ управљања и лидерство револуционара. Оставља свирање инструмента и упућује се овим славним али увек трновитим путем.

На том путу увек је сам. Не слуша савете. Не признаје конкуренте. Артуро Тосканини: "Не волим Леополда Стоковског. Чим подигне палицу, знам да ће проституисати музику коју диригује." Леополд Стоковски, као одговор и помало рефрен: "Ко је, уопште, тај господин Тосканини?"

Диригенти обично имају свој оркестар с којима раде годинама, али ту нема породичне љубави, нека се нико не заварава. Диригенти једноставно процене да радећи деценијама са истим људима могу навише да се приближе идеалу музике у својој глави.

Али да га остваре стопостотно – не могу никада, и то је највећа трагедија овог позива. Диригенти су зато ћутљиви, ни са ким не деле своје идеје и једина сатисфакција им је што умиру у дубокој старости, јер током каријере имају идеалан омер бављења музиком и непрестаном фискултуром.

Многи од њих, попут Карла Бема или Ђерђа Шолтија дириговали су на крају тако што су једва подизали руке, али остале су им – очи. Један музичар Шолтијевог оркестра казао је: "Није на крају могао ни да измахне рукама, али што је знао да вас погледа ако сте нешто лоше урадили, просто да претрнете."

Ново време није погодно за диригенте. Демократија, схваћена као сирово надгласавање, завладала је виртуелним и сваким другим простором. У односу диригента и симфонијског оркестра никад није било, нити ће бити, демократије.

Кажу, штавише, да су једине две области где никад неће бити демократије: саобраћај и свирање симфонијског оркестра.

Да ли данас има јунака нашег доба са оваквим карактерним склопом који су имали поменути велики преци? Има и то је – можда парадоксално – нека нада за овај свет.

Од десетак изузетних данас активних диригената, издвојио бих двојицу: Естонца Пава Јарвија и Тугана Сохијева, рођеног у Владикавказу у Северној Осетији.

Дакле, ни Италијани, ни Руси, ни Американци, већ двојица са простора који имају мање од милион становника.

Таленат за управљање симфонијским оркестром не зна за велике центре. Искра се може потпалити било где.