Тек 0,007 одсто људи чује музику читајући ноте, остали морају да је слушају

Обухваћено је око седам хиљада студената и у том испитивању свих седам хиљада, дакле 100 одсто, казало је да им нису потребне никакве екранизације романа, или приповедака и да они већ имају свој "филм у глави" кад је реч о прозном штиву које на њих оставља утицај.

Негде око 300 од 7.000 анкетираних студената рекло је да им није потребно позориште и да они драме читају тако што их сами "постављају у својој машти" на сцену.

То је, дакле, много мањи број, то јест негде приближно 4,5 одсто. Ово је говорило нешто у корист позоришта, али је ипак значајан број студената, њих 300, говорио да може и читајући текст драме да ужива и без театра.

Податак на који треба да се спремите је следећи. Осим слова, постоји још једно писмо, а то је нотно писмо. И оно може да се чита, али је од 7.000 студената Универзитета Масачусетс свега петоро њих казало да може да чита нотни текст и да им не треба никакво свирање по тим нотама, јер ту музику чују у својој глави. То је само 0,007 одсто!

Треба веровати да је и у Србији. Са ове тачке гледишта, сви смо слепи за читање музике, како се то каже "с листа", и нас таквих има 99,993%. Поређења ради, у Србији има око 12.000 слепих и слабовидих особа, што представља, ипак се мора казати, свега 0,25 одсто!

Шта ово говори? Каже непогрешиво да они који највише кукају, а то су људи из театра, нису најугроженији. Уметност која без извођења практично не може да постоји – јесте музика.

Али, музичари не кукају, немају ту политичку или јавну моћ. Они углавном трпе и тек ретко успевају да наступају. Синоћ је у Коларчевој задужбини тако наступио један тихи али изузетни уметник, Александар Синчук. Свирао је дела Шопена и свог таста, нашег великог композитора Светислава Божића.

И писац ових редова дошао је на концерт, јер иако се бави музиком већ три деценије, и има доста нотних записа код куће, није, авај, међу оних 0,007 одсто који могу да читају нотне редове као књигу и да из њих чују музику.

Чути музику зато је за практично сто одсто људи једина прилика да се с њом сусретну. Зато и постоји интерпретатори, зато постоје сјајни музичари, да нам свима прочитају оно што сами не можемо.

Синчук је, као један од најбољих руских пијаниста, ненаметљиво дошао у нашу средину, решен да је унапреди. И већ је почео то да чини, када га је, ево, скоро двогодишња пауза у томе зауставила. Последњи пут наступио је, ако се не варам, 20. октобра 2019. на солистичком концерту.

Много је то за тако доброг пијанисту, па је нови сусрет с њим, верујем на крају једног ружног сна, био право освежење.

Синчук је пре свега виртуоз, а то значи да светкује живот, да прославља брза темпа, да светли тонски колорит, те да чак и Божићеве духовне композиције ишчитава у славу сазнања, просветљења и оног људског напредовања које нас све чини бољим, па ваљда отуд и срећнијим појединцима.

Не желим овом приликом да постанем музички критичар, па да дубље уђем у анализу једног надасве освежавајућег концерта. Овог пута задржао бих се на животу.

Радост мелодије, ведрина њене пратње – то нам треба у овим тешким тренуцима, а када све прође и оздравимо можемо се вратити атоналном, интелектуалном, серијалном...

Музика је угрожена. Музика се не може слушати само са носача звука код куће или читањем нота. Помозимо јој да се излечи да би нас потом све излечила.