Портрет двојице најомраженијих носилаца ауторских права

Уметничка дела тако су стављена у ранг добара какве су куће, имања, деонице, новчани износи на рачунима и слично. Са становишта тржишта на којима постижу приходе то је сасвим у реду, ипак уметност није исто што и материјално добро било које врсте.

Наследници уметничких дела имају права да прибављају права од њиховог умножавања и излагања, али су дужни и да се старају о њима и унапређују рецепцију дела својих великих претходника у кључном периоду од првих три четврти века након смрти уметника, када се одређује њихово коначно место у историји уметности.

А да ли су они спремни за то?

Искуство показује да активности већине њих морају бити одређени придевима који почињу са "не": дакле, неспособни, нетолерантни, неуки, нерационални, невољни. Ово последње можда је кључно. Већина наследника уметничких права су невољни наследници.

Развијају се у опозицији и опонирању својим великим претходницима јер не могу да схвате да је неко с њиховим презименом велик, јер га они знају по "малим људским поступцима" недостојним члана једне обичне породице.

Када таквим наследницима - и то на седамдесет пет година! - доспеју у руке права на објављивање дела својих родитеља или претходника, онда добијамо парадигме какве су два унука: Стивен Џојс и Александар Рахмањинов.

Портрет првог наследника ауторских права: Стивен Џојс

Стивен Џојс је без претеривања био по злу познат до пре неколико година, јер је крутом руком управљао наслеђем свог деде Џемса Џојса, одређујући, углавном наопако, ко ће да штампа, шта да штампа и у каквом облику.

Кад се смучио свима и пошто су се таман понадали да ће га се решити 2016. године када је падала 75. годишњица смрти великог Џојса, и уједно последња година на коју је Стивен имао права да убира приходе од дела свог деде као наследник - Стивен је упутио жалбу одговарајућем суду у Америци тражећи да се права продуже до ове 2021. године, јер његов предак, наводно, није могао да ужива њихово остварење од 1941. до 1945. године због ратних прилика.

Амерички суд, на срећу издавача од Јапана до Калифорније, одлучио је да одбаци тужбу и Стивен Џојс под хитно је послат у заборав. Несрећни Стивен Џ. умро је 2020. године и нико га се више не сећа.

Портрет другог наследника ауторских права: Александар Рахмањинов

Није много другачија прича ни са Александром Рахмињоновим, унуком великог Сергеја. Александар и није Рахмањинов, барем не по презимену. Он је син Сергејеве старије ћерке Татјане Сергејевне Конус.

Презивао се и он у детињству Конус, али када је цео посао око наслеђивања дединих права пао на њега, од тада се потписује само као Александар Рахмањинов.

Наречени Александар основао је Фондацију "Сергеј Рахмањинов" на дедином имању "Сенар" у Швајцарској. Током двадесет година кад год је могао, бирао је ко ће свирати, ко ће снимати филмове, ко ће писати биографије његовог деде - и сви су некако стално били недостојни великог презимена "Рахмањинов".

Сви су мислили да ће се ова "мука по унуку" наставити све до 2018. године, када је требало да истекне, последња, седамдесет пета година, остваривања права на убирање ауторских накнада, када је Александар Рахмањинов изненада умро 2012. године и тако све који су наилазили на његов тврд став ослободио својег мешања у ствари свога деде.

Отад се не зна ко тачно брине о правима и ко је убирао дивиденде још шест година, али се зна да се отад не зна ни за какве трзавице на тој релацији.

Наравно да има и другачијих случајева доброг владања наследника ауторских права, али ипак се поставља питање: да ли они великани који су веселили, учили или инспирисали генерације за својих живота, треба брже, или како неки веле, одмах да постану својина своје публике, која ће моћи да их чита, гледа и слуша без надокнаде?