Сањај Боден(ско језеро), чисти Србију

Ништа ново и неочекивано кад су ове земље питању, али увек се изнова одушевим кад видим њихову раскошу природу, а посебно начин на који се људи према њој односе.

Иако је већ на први поглед јасно да су виле и имања на обали Боденског језера луксуз који себи могу да приуште само богати, ништа не ремети његову лепоту.

Ништа не "штрчи" и не одудара од природе која је овде била изузетно дарежљива. Нема (бар на основу онога што сам могла да видим на ТВ-у) суманутих грађевина чији је једини циљ да покажу колико им је власник богат, ексцентричан или, што је најчешће, и једно и друго.

Нисам, нажалост, никад била на Боденском језеру, али верујем да утисак који сам стекла на основу ове репортаже није био погрешан. У то ме је посебно уверила бисерно чиста вода у којој су уживали власници виле и њихови гости.

Уживала сам и ја гледајући сву ту лепоту, али некако сетно....размишљајући о нашем несрећном Потпећком језеру које се гуши у тонама смећа, о Палићу у којем је већ годинама забрањено купање, о тужним рекама које се једва пробијају кроз "шуму" пластичних кеса. Тужно, претужно!

Гледајући ове опуштене и безбрижне људе тешила ме је једино помисао да и ја имам своју оазу, место за уживање, далеко од града и муке коју живот у њему доноси.

Трагикомично је, наравно, свако поређење пошто моја викендица вероватно вреди мање од њихових годишњих трошкова за комуналне услуге, али...концепт нам је ваљда исти. Уживање у природи, миру и једноставности!!!

Путујући пар дана касније ка мом "рају", а још под утиском оне боденске разгледнице, била сам посебно критична.

Примећивала сам сваку, па и најмању, гомилу смећа уз пут, свако неуредно двориште, ауто-отпаде тик уз цесту, људе који кроз прозор аутомобила избацују опушке, папир и празне флаше. Уз бес и тугу гледала сам "окићену" обалу релативно чисте планинске речице.

Питала сам се шта то натера човека да у овакву лепоту баца пластичне кесе и флаше, гуме па чак и остатке намештаја. Далеко је Боденско језеро....

Ипак, потпуно неочекивано, док сам тонула у прилично мрачно расположење, баш близу мог крајњег одредишта доживех сјајно изненађење.

Место које је служило као мини депонија и које ме је сваки пут изнова ужасавало, било је потпуно очишћено. О радости!

Стари контејнери су уклоњени, а гомиле кабастог смећа коначно одвезене (на неку праву депонију, надам се). Нови контејнери су распоређени на више места и све је деловало много лепше, готово нестварно.

Радујући се због овог неочекиваног поклона, готово сам заборавила на питање које ме мучи од кад сам купила викендицу.

Где бацити кабасти отпад-стари намештај, шут и сличне ствари?! Оно ужасно (а сад очишћено) место свакако није било предвиђено за то, али само ту су долазили камиони локалног комуналног предузећа па је постојала каква-таква шанса да и тај отпад заврши на некој депонији.

Одлучна у намери да нађем решење, позвала сам комуналце...

Љубазни глас с друге стране "жице" остао је без текста после мог питања.

После пар тренутака добих одговор који ме је потпуно шокирао-"Госпођо, ви сте прва особа с тог подручја која је икада поставила ово питање".

Хм... сад ја остадох без текста.

Немогуће да баш ниједан од око 300 власника викендица није ово доживео као проблем.

Немогуће, али изгледа истинито (ако је веровати комуналцима).

После почетне збуњености с обе стране, добила сам обећање да ће, уз малу надокнаду, послати трактор с приколицом кад ми буде потребно.

Добила сам и и помало магловито уверавање да ће проблем одвожења кабастог отпада бити трајније и конкретније решен...у наредном периоду!

До тад...ко се како снађе, а то обично значи да ће стари намештај, столарија и остаци различитих грађевинских радова завршити уз оне контејнере (као и раније) или, што је много горе, по околним шумарцима.

Тужна, поражена, али помало и поносна на себе, размишљам шта је решење. Свести о потреби заштите средине у којој живимо очито немамо довољно.

Нема одговарајуће казнене политике, тешко нас је натерати да плаћамо услуге комуналних предузећа која, с друге стране, "отаљавају" посао по приципу-колико пара, толико музике. Праве, модерне депоније су реткост, рециклажа "у повоју" и тако се вртимо у зачараном кругу! Не знам ни сама где је излаз, како да сачувамо лепоту коју нам је Бог дао, како да овој нашој лепој Србији додамо и епитет чиста.

Знам, новац је кључна ствар. Потебне су нам милијарде за депоније и системе за пречишћавање воде и ваздуха, али можемо много тога и сами да учинимо.

За почетак, надам се да сам била само прва, али не и једина која ће тражити и платити одвожење кабастог отпада.

Надам се да ће моје питање подстаћи локалне комуналце да стварно реше тај проблем.

Ти мали, а опет тако велики кораци једино су што, као појединци, можемо да учинимо. Није много, али екологија се и заснива на крилатици: "Мисли глобално, делуј локално", која би у овој мојој причи могла да гласи и : "Сањај Боден, чисти Србију".