Девојчице у игрицама убијају мужеве, дечаци гину у вожњама, а у парку се човек иживљава над псом

"Мама, знаш да сам убила мужа", каже девојчица од десетак, дванаест година.

"Ти немаш мужа", одговара мама.

"Имам, направила сам га, а онда сам га убила", додаје дете.

"Објасни ми како си га направила", мајка је заинтересована.

"Другарица ми је дала игрицу у којој можеш да направиш себе, своју кућу, посао и мужа и децу ако желиш," објашњава девојчица.

"Кога си питала да то радиш?"

Сви из школе то раде", брани се дете.

"Слушај, мила, прво ми реци зашто си убила мужа?"

"Мама, мораш да схватиш да ми је сметао", изричита је девојчица, "уосталом то није стварно, то је само игрица".

Настављам даље кроз парк и позивам психолога који ми је био гост у једној емисији. Знајући да има децу школског узраста и да за њих скида игрице са интернета, препричавам му разговор који сам управо чула. Објашњава ми да је то стара игрица која је пре више година била веома популарна. Деци је занимљиво стварање новог идентитета и прављење свог живота, а то је значајно за подстицање њихове креативности.

Девојчица није стварно убила мужа, сигурно јој је било понуђено више начина да се ослободи партнера: развод, изненадни нестанак мужа или страдање у саобраћајној несрећи. Каже ми да нема разлога за бригу, јер деца врло добро знају шта је стварност, а шта је фикција. То је потврдило и велико истраживање у Аустралији које се бавило утицајем цртаних филмова на децу. Пре свега оних у којима има насиља.

Каже да је игрица о којој је реч била актуелна, деца су се највише бавила креирањем свог новог ја, сређивањем куће и каријером. Покушавам да му објасним да такве игрице можда треба забранити, а он ме теши да то не може лоше да утиче на децу. У већини сличних забава за дечаке се углавном пуца или гине у лудим вожњама. Данашња деца се тако забављају. Завршавамо разговор.

Седнем на клупу, кад оно младић шутира пса и виче на њега. И то траје. Неко од пролазника се зауставља и почиње да снима, али кратко јер му власник пса уз неконтролисано вређање прилази и отима телефон, а човек од страха бежи. Они који су се затекли у близини сагињу главу и убрзавају ход. Остајем на клупи до краја сцене иживљавања над псом.

Сећам се да је неко једном приликом снимио сличан догађај који је за кратко време постао виралан. После тога бушили су му гуме на аутомобилу, претили његовом детету и жени и поручили му преко друштвених мрежа да се чува. На крају се иселио из Србије.

Вратим се кући и почнем о свему овоме да истражујем по интернету. Долазим до застрашујућих података о изазовима на једној друштвеној мрежи због којих су неки млади људи изгубили живот!

Касније разговарам са колегиницом о градским призорима који су ме запрепастили: агресивни купац који малтретира касирку, момак који жели да уђе у пошту без маске и вређа редара на улазу, муж који физички малтретира жену на улици усред белог дана...

"А ти мораш баш све да приметиш", каже ми она. "Не морам, али шта ћу, не одобравам насиље и бахатост, ни у видео игрицама, нити у животу."