Маркесов Колумбијац има бркове, петла за борбу, и своју пропалу револуцију
Био је пргав, дрзак, у књижевности директан; личио је на талентованог уличара који се издигао из своје средине. Познавао је људе најпре по зноју и заблудама, а тек потом по идеалима и визијама. Он је Габријел Гарсија Маркес, колумбијски а помало и српски писац.
Јуче би - да је поживео бестрага дуго као његови пуковници - Габо прославио деведесет четврти рођендан. Умро је 2014. године, и није стигао до тако дубоке старости, али овај писац као да је и даље жив. То је зато што је жива његова књижевност, и то не само на матерњем шпанском језику на којем је написана, већ и на многим другим, па и на српском језику.
Како је један обичан човек одрастао у колумбијском међуречју, успео да исприча толико бајки и легенди свог родног краја, које су обојене искључиво локалним колоритом, и да упркос томе дође до срца многих који никад нису видели ни карипске реке, ни тамошње животиње, нити готово иједно од растиња које спомиње у својим књигама?
То је пре свега зато што је Маркес у средиште своје прозе ставио људе које описује најпре по зноју и заблудама, а тек потом по идеалима и визијама. Нико се у новије време није зато тако приближио човеку који се зове јунак романа, завирио му под одећу, помешао се с његовом старошћу, чуо његове последње узалудне мисли, премерио нереална очекивања и на крају констатовао да срећних избављења у ствари нема, чак и када Флорентино Ариса и Фермина Даса сазнају шта је љубав у својим последњим старачким данима у роману "Љубав у доба колере".
Маркес је зато поета туге, поета чекања, поета тишине, поета усамљености, поета депресије. Зашто га читаоци онда толико воле? Има нешто у тој колумбијској "светској тузи". Земља не напредује, јер је окована непрестаним устанцима који плану као шумски пожар, да би их потом сменила диктатура која смрди на тупост и нечовештво; провинција не напредује јер јој не дотиче довољно градске крви; престонице назадују јер им фали провинцијалне аутентичности.
Маркесов Колумбијац има бркове као и његов писац, свог петла за борбу, своју породичну несрећу уза се, своју пропалу револуцију као анамнезу хроничне болести, своје невидљиве еполете високог војничког чина - и уз то, наде у сасвим неоствариву будућност.
Али, упркос томе што је усамљеник у средишту његове прозе, овај писац своје најлепше странице исписао је о љубави, а о тој љубави двоје људи мало који писац је знао као он. Љубав и све оно што се зове љубав, дефилује на његовим страницама, показујући колико је сваком човеку очајнички потребан партнер, чије присуство у његовој средини трује управо тај појединац коме је очајнички потребан партнер...
И све то - и љубав и усамљеништво - одвија се на Маркесовим страницама невероватном брзином, гоњено нарацијом која необично подсећа на филмски језик. Слике, небројене слике које је писац према његовим сопственим речима чуо и видео у причама његове баке, непрестано се мењају као у филму кратких резова.
Због тога је овај писац сасвим приправан за 21. век, зато и није умро, него је жив као да ће управо нешто да изађе испод његове писаће машине и данас. Али пошто то аутор реално више не може да учини, чини се да неће проћи много, а његови јунаци наставиће у његово име да порађају нове јунаке...
По свему како га је у многим ситуацијама описао, Маркесов прекомерни јунак стога и даље наликује многима, не само у Колумбији, не само у Латинској Америци, него и у Европи, па и у Србији. То је разлог ваљда што је Габо и српски писац.
Зато је Маркес инспирација многим српским писцима: Видосаву Стевановићу, Мирославу Јосићу Вишњићу, Милисаву Савићу, што му и код нас осигурава место српског класика.
Коментари