Колико на једног Дантеа долази кавалкантија, чина да пистоја и дина компањија

Данас често чујемо да на једног званично зараженог од ковида 19 долази њих најмање пет или десет који се провлаче непримећени. Ово ме је подсетило да поставим питање колико на једно познато уметничко дело долази непознатих и неупмаћених чији се трагови на папиру, нотном папиру или у депоима музеја и данас непогрешиво чувају.

У антици - пре појаве Александријске библиотеке и свести о систематизацији свитака - било је једноставније. Традиција, оличена у чивању уметничких дела, била је препуштена нарави људи, стихијама природе и надасве комедијанту случају. Тако се десило да се од античког шекспира, њега непревазиђеног победника Дионисија, Софокла, сачува скоро па три пута мање драма него од познатог несташка и великог скоројевића Еурипида.

Од појаве штампане књиге све се променило. Не само да је текст који је излазио испод пресе био доступнији многима, него се учврстила свест да све одштампано треба због нечега чувати. Тако са књигама, тако са нотним папирима (који су још два века писани рукама), или уметничким делима друге врсте.

Од 55 Вивалдијевих опера, данас се редовније на сцену поставља свега неколико, али преко четрдесет и даље могу у рукопису да се пронађу у Венецији, Фиренци или Мантови. Неко упоран може пронаћи Вивалдијев аутограф опере "Роселина и Оронда", рецимо, са партитуре направити распис и оперу поставити на сцену, али то се не дешава, мање-више од карневала 1728. године, када је опера имала премијеру, и након које се врло слабо изводи.

Ако погледамо само Вивалдијеве опере, чини се да је однос 1 према 10 у корист ефемерних и неуспелих дела - баш као и са ковид инфекцијом!

Али, ово је однос само дела, једног у суштини извођеног и вољеног композитора. Колико је само венецијанских композитора Вивалдијевог доба који су потпуно заборављени? Јесте ли некад чули неко дело Вивалдијевог савременика Маркантонија Цианија? Или Ђованија Алберта Ристорија?

Aли, казаће неко, ово су била још прехигијенска времена, када се лечило пијавицама и још се спаљивале вештице. Хајдемо зато у модерније индустријско доба. На врхунцу славе, године 1883, Петар Иљич Чајковски требало је да буде постане академик Академије лепих уметности у Паризу.

У последњем моменту уместо њега примљен је један, тада, далеко перспективнији кандидат. Био је то барон Арман-Мари Жислан Лимнандер (1814-1892), данас готово у потпуности несвирани белгијски композитор, који је у своје време био познат по многим хорским и оперским делима, а највише по опери "Црногорци"!

И тако непознати чине већину, огромну масу, а познати су увек појединци.

Када се овако погледају непознати крај познатих долази се до односа од 1 према 100 па можда и 1 према 1000 у корист заборављених дела која и даље можете већином пронаћи и културним вештачким дисањем покушати да им вратите живот.

Али, зашто бисте то радили? Чувена романтичарска прича о неправедно заборављеним делима данас је готово напуштена, а могућност да нешто генијално још стоји под прстохватом прашине сведена је на минимум, пошто је читава армија људи предано проучила (и већином дигитализовала) све заборављено и (не)вредно.

Но, ако још имате сумњи, можете да почнете да се бавите кишовским маштаријама, па да замислите Енциклопедију мртвих у којој своје место налазе само мали, неважни и заборављени. Какво би то богатство избора, али бојим се не и одабира, било.