Драгом Бибију, за све што нисмо стигли

Шок, неверица, туга, празнина. Дубока мрачна празнина... Сузе саме крећу, несвесно, невољно. Остао сам без колеге, пријатеља, брата...

Десет година смо радили заједно, десет година се смејали заједно, пролазили кроз добро и зло, а било је, богами, и једног и другог.

У Бибију сам добио старијег брата, човека који је умео и да саслуша и да савет и да искритикује ако је потребно. Није имао проблем да ми каже да нисам у праву, да сам импулсивно одреаговао, да треба боље да промислим о свему пре него што донесем одлуку.

Био је старији од мене. Не много, али довољно да скупи добрано животно искуство које је несебично делио и из којег сам, лично, много научио.

Још се сећам неких разговора које смо водили у дугим вечерњим сменама. И за већину ствари био је у праву и на томе му вечно хвала.

Разне систуације, углавном анегдоте, пролазе кроз главу.

Неће више бити пауза за цигарету, које су неретко биле као лековите сеансе, вишесатних претрага по интернету коју клопу да наручимо, расправљања о кошарци и осталим спортовима, анализa омиљених СФ серија...

На редакцијском паноу остаће Бибијева фотографија са јагом у наручју. Јесте фотошопирана, али одражава цео спектар позитивне енергије којом је зрачио.

Бела глава, јагње у руци и благо дрзак осмех. Осмех који су сви волели и знали да после њега следи шаљиви коментар.

Није више са нама и много ми је жао.

Жао ми је што нећемо поново отићи код Декија у кафану, што нисмо једно вече жртвовали за "ПЕС", како смо се безброј пута неуспешно договарали. Жао ми је што није имао прилику да упозна мог сина, уживо, а не преко неког тамо "Зума".

Кажу да одлазе на неко боље место. Драги Биби, свако место на које ти одеш постане боље. Али, није требало да одеш, због Павла и Лене, због Ђурђе, због нас.

Нека ти је вечна слава, пријатељу!