Како смо сви постали лоши возачи и селектори

Знате сигурно како изгледа портрет лошег возача: он стеже волан, напреже мишиће док вози кола и сав знојав излази из аутомобила, зато што покушава да својом снагом помогне машини, односно да надомести недовољну способност управљања аутомобилом.

Добар возач, супротно, зна да је за вожњу савремених кола потребно доста пажње, нешто мало рефлекса и – готово никаква снага. Савремени аутомобил и писац ових редова вози врховима ручних и ножних прстију без улагања икакве превелике снаге.

Ако ситуацију са лошим шофером пренесемо на ситуацију свију нас у протеклој години, онда долазимо до сасвим сличних околности. Напрезали смо се, знојили, и махом окретали туђе педале, прецизније речено окретали смо педале ван наших домашаја.

Почела је инфекција најпре у нашем окружењу, а ми смо почели да улажемо нереалну снагу (коју је диктирао страх) да и ми сами допринесемо да она никако не продре у нашу земљу.

Онда је пандемија закуцала и на наша врата. Уплашили смо се па смо почели да се понашамо као да је Кризни штаб епидемиолога неки наш фудбалски тим а ми његови навијачи. "Како су само могли ово да одлуче?", "Није ли смешна ова последња мера?", "Све је свакако закаснело" и сличне изјаве које сам чуо, неодољиво ме подсећају на изливе навијачког стреса: "Како је овог левака могао да стави у тим?", "Како смо могли да играмо тако повучено?", "Зашто смо средину терена олако препустили противнику?" и слично.

Замишљање вируса са злослутним пипцима

Онда смо засути превише стручним експликацијама о самом вирусу: од чега је састављен, како продире у наш организам, како доводи до превеликог имуног одговора који у већини случајева убија пацијента - и готово да није било оног ко, затварајући очи, у стресу ниje замишљао вирус са својим злослутним пипцима.

Улази у његов организам, качи се за ресице ждрела (види те своје ресице, ружичасто-црвенкасте, слика је живља од колор доплера). Његов, то јест наш, организам почиње да се брани, а онда ситуација постаје све тежа и скори крај већ је на видику...

Свако се након овог "сценарија" будио у знојавим чаршафима, а они најлабилнијег самопоуздања никако нису успели да препознају мањак сопствене куражи и одвоје га од потенцијалног (и недоказаног) недостатка антитела која једина могу да одговоре на напад вируса...

Ево нас, тако, у садашњем времену. 

Док пишем овај текст је 1. јануар 2021. године. Јадни и намучени појединац већ је добио нове педале које мора да окреће, а оне се зову вакцина. Упознао је тај мученик који личи на сваког од нас помало, све о различитим типовима цепива, превише ревносно је одмерио ризике и користи, одабрао своју омиљену вакцину и сад се брине када ће и којим темпом она стизати у наше крајеве, замишљајући како је најзад стигао до своје омиљене вакцине која му се убризгава одсечним покретом медицинске сестре која дубоко зарива иглу у његову леву мишицу...

Пред нама још тешких дана 

А онда се буди из ко зна којег по реду ружног сна. Опет је окретао педале ван његовог домашаја. Нити је тај појединац преговарао о вакцини, нити било шта може да промени на том нестабилном тржишту, где потражња вишеструко надмашује понуду, нити он може да вози авион који доноси спасоносно цепиво.

Зато поново наликује навијачу и немоћно узвикује пароле: "Ено, у Израелу су већ вакцинисали милион људи", "Ено, неке земље су се одлучиле да прихвате само једну вакцину, па не лутају около", "Треба имати више поверења у старе вакцине, или можда у нове..."

А пред нама је још деведесет тешких дана - најмање. Имамо ли снаге да до пролећа набавку вакцина препустимо онима који око ње преговарају и купују је у име свих нас? Имамо ли снаге да не замишљамо вирус и не додајемо му људске карактеристике оличене у подлости и препредености? Имамо ли снаге да сви останемо стручњаци у професијама за које смо учили школе, а да борбу против епидемије препустимо онима који су за то учили школе? И на крају: када се све заврши - јер крај је на видику - да ли ћемо имати снаге да све заборавимо?

Чини се да ће квалитет заборава директно зависити од потрошене снаге у окретању педала ван нашег домашаја.