Једини човек који је познавао Хитлера, Стаљина и Тита

Година је 1945. Хладна зима. Снег замео све до кућног прага. Европа још мирише на највећи рат у историји човечанства, а у Југославији се успоставља нова партизанска власт. На чудан начин део овог апарата од 1945. постаје и – Иво Андрић.

Ипак, да бисмо схватили шта се непосредно после Другог светског рата с Андрићем дешавало, морамо се вратити неколико година унатраг. Андрић је био, познато је то, младобосанац и Југословен по уверењу.

Као такав поздравља стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, претече прве Југославије и већ 1920. постаје дипломата те земље. Прва дипломатска адреса: Ватикан. Звање: вицеконзул.

Касних тридесетих година прошлог столећа Андрић се успиње у дипломатској служби и ничим се не укључује у полемике на "љевици" и чини се да му ни на крај памети није да ће само деценију ипо касније постати – комуниста.

Да би неко био комуниста – знају то сви полицајци оног времена – он нешто мора желети да сруши.

Андрић у то време, жели да зида. Бори се за земљу коју дипломатски представља успешно и окретно као мало ко у његовој генерацији.

И у Берлину 1941., испоставиће се његовој последњој дипломатској адреси, успева да оствари многе привилегије за Југославију у освит највећег рата.

Онај који ће кроз свега четири године постати део југословенског социјалистичког апарата, налази се зато на многим фотографијама са нацистичким првацима, па и на оној, како би полицајци казали најславнијој инкриминисаној фотографији начињеној 25. марта 1941. када су Драгиша Цветковић и Александар Цинцар-Марковић с немачким министром Рибентропом потписали протокол о приступању Југославије Тројном пакту.

Место где је фотографија начињена: дворац Белведере, Беч, Аустрија. Андрић – да увеличамо још мало фотографију – ево га, стидљиво провирује из средине трећег реда, види му се десно око и препознатљив рам од наочара.

Невољно је Андрић дакле на фотографији. То је истина. Као да са ње жели да утекне... Да ли би побегао и као потписник ових речи: "Још од раног јутра припремао сам се за овај изузетан доживљај. Остани присебан, покушавао сам сам себе да смирим, али када сам се у пратњи шефа протокола нашао пред Хитлером, почео сам да губим присебност и готово панично зажелео да се овај строго протоколарни чин што пре заврши. Запазио сам да је Хитлер био можда нешто нижи од мене и да је у филмским журналима деловао импресивније него када сам се пред њима нашао. Да сте ме тада запитали какве има очи, не бих могао да вам са сигурношћу кажем: откривао сам у њима неку чудну радозналост, хладан сјај човека који више верује у своје идеје и предрасуде него у самог себе..."

У истажним поступцима историје вишеструко је међутим доказано да Андрић није био за пакт, па ни за Хитлера, те му се ни појављивање на разним, такође инкриминисаним фотографијама не може узети за зло. Био је посланик, а посланик обавља своју посланичку дужност.

Фотографија је, међутим, фотографија. Једном доступна, увек доступна. Веле да је 1945. приређена велика изложба слика на којима се виде преступи народних издајника. На једном од паноа нашла се и фотографија потписивања пакта - она од 25. марта 1941, са све другом Андрићем у позадини. Срећа да је на време примећено да не би требало да буде ту - не због првог, него због трећег плана, те је на брзину уклоњена.

Да је међутим Андрић начинио још само корак, тешко да би добио прилику да само 55 месеци касније постане део новог поретка Југославије. Али, Андрић се повукао и за собом још једном мајсторски замео трагове. Нешто пре почетка Априлског рата Немци су му понудили слободан пролаз у Швајцарску, но он је то одбио и вратио се у Југославију.

Рат проводи повучено, међутим све чешће се чује да је током тог периода, учесталим одласцима у Соко Бању сакривао своје контакте са Равногорским покретом. Слободан Кљакић, коаутор књиге "Ангажовани Андрић", међутим, каже да је Андрић имао изоштрен осећај за јавну и тајну дипломатију и да нема материјалних доказа да је, осим контаката, са покретом Драже Михајловића имао било шта више.

Тако долазимо до године 1944. Деветнаести је октобар 1944. и тада – како вели новинар у уводнику првог броја послератне Политике – небо постаје црвено од прелепе ватре пријатељских каћуша...

Њихове лансирне шине нису се још ни охладиле када се Андрић буди из стварне или привидне ратне летаргије. Не само да непуну годину након ослобођења штампа сва три капитална дела која је писао током рата, него постаје борац на првој линији фронта.

Године 1945. Иво Андрић постаје члан управе Удружења књижевника у Београду, председник Друштва за културну сарадњу Југославије са СССР-ом, председник Друштва за културну сарадњу Босне и Херцеговине са СССР-ом, већник Завнобиха, а наредне године и први председник Удружења књижевника Југославије.

Те берићетне 1945. године штампа – све у једној години – свој капитални опус писан у изолацији током рата, књиге: "Травничка хорника", "На Дрини ћуприја" и "Госпођица".

Професор Александар Јерков, међутим вели да је Андрић као стари дипломата, јавно био једно, а на страницама своје књижевности нешто друго.

Наш писац мајсторски је, према професору Јеркову посејао трагове неслагања са новим режимом, написавши једну књигу која говори о револуцији ("Травничка хроника") и другу која говори о смењивости власти ("На Дрини ћуприја").

У то доба, Андрић након Хитлера и Тита, упознаје и Стаљина. На обележавању 28. годишњице Октобарске револуције, 7. новембра 1945. Друштва за културну сарадњу Босне и Херцеговине са СССР-ом, чији је био председник такође, Андрић је рекао: 

"У мају месецу ове године, на дан прославе европске победе, генералисимус Стаљин обележио је нову епоху своје земље, кад је рекао: ‘Завршен је период рата у Европи. Отпочео је период мирног развитка.‘"

Андрић је осмислио своју нову личност и њоме управља као својим јунацима – из позиције свезнајућег приповедача. Као да зна да га гледа историја, он прихвата нове изразе "народни реализам" и "критички реализам", па касније и "социјалистички реализам".

У то време, према речима Слободана Кљакића, наставља да показује акте личне храбрости и профетски – и то у гласилу Југословенске армије – штампа кратку причу о чудном изолованом острву на које се шаљу сви које се не слажу са реалношћу...

У виђенијим гласилима штампа, међутим, три своје приповетке које се далеко више уклапају у социјалистички реализам. Сјеме из Калифорније, Дедин дневник, и Електробих једине су три приповетке од ове врсте. Само тад и никад више.

Окончањем бурног времена сарадње са Совјетски савезом, те 1948. године, дошло је изгледа време да се и духови у самом Андрићу смире.

Период након објављивања књиге "Нове приче" несумњиво је доба убирања летине након сејања "змајских зуба" током 1945., 1946. и 1947. године.

Тринаестог децембра 1954. године Андрић постаје пуноправни члан Комунистичке партије Југославије, али он је, сетимо се, de facto био комуниста још од почетка 1945. године.

Партијска књижица сада значи да постаје друг Андрић са свим правима. Неће дуго чекати да након деценије и дуже престане да буде подстанар код породице Павловић и усели се у нови стан.

Умирен, измирен са самим собом, на месту које му више нико не може довести у питање, Андрић може да постане старац, који ће се још само једном, 1961. године када добије Нобелову награду за књижевност, преобратити у "суперстарца".

Време када је у Андрићу живео један други Андрић може да буде заборављено. Једна мрачна станица културне историје Србије исписана је до дна.

(Опширније у емисији Мрачне странице културне историје Србије, среда 23. децембар, Други програм РТС, 17,55 часова.)