Колико је несреће на путу до среће

Чувена реченица Декларације о независности Томасa Џеферсонa која је дефинисала суштину у коју верује већина модерних либерала гласи: „Сви људи су створени једнаки и Створитељ им је подарио неотуђива права, међу којима су живот, слобода и трагање за срећом." Поједини међу нама не верују у улогу Створитеља, али ће се сви сложити да се под „људи" мисли на мушкарце и жене.

Вероватно нико данас неће противуречити формулацији: Људи су рођени (ако не створени) једнаки и имају право на живот и слободу.

Али шта значи имати неотуђиво право на трагање за срећом?

То је, примећујемо, једина ствар на листи која представља трагање. На први поглед, та идеја изгледа сасвим добро: нико, по свој прилици, неће промовисати трагање за несрећом. Негде смо прочитали да је човек, за разлику од других животиња, створење које тражи срећу. Ако смо ових дана у било шта уверени, онда је то уверење да смо бића која траже задовољства којима бисмо умањили бол и фрустрацију у нашим животима.

Али, на срећу или несрећу, друга ствар коју знамо јесте да задовољство, као ни срећа, није тако једноставна ствар како бисмо то желели да буде.

Људи могу да буду уплашени од задовољства; затим, могу да крију од себе шта су њихова права задовољства; могу да употребљавају задовољства као начин избегавања нужног бола (пијење алкохола или узимање дрога, на пример, како би избегли суочавање са собом или суочавање са тешкоћама друштвеног живота); најзад, могу да остваре задовољство из сопственог бола и бола других. Не заборавимо да нас нека задовољства не чине срећним, а неки болови чине.

На почетку другог чина Бекетовог комада Чекајући Годоа један од скитница, Владимир, пева песму о псу који је украо кост. У њој недвосмислено стоји да је веома опасна срећа пса који нањуши кост и верује да ће га она прехранити. Не само да кувар неће разумети изгладнелог пса него ће и остали гладни пси, уједињени у убилачком бесу, угасити срећу која се указала једном од њих. Нико се не осећа сигурно.

Бекет нам поручује да је боље не примећивати знакове среће, јер ће појединац тиме само провоцирати завист код других и може да заврши горе него пре.

Када сам данас ушао у једну књижару, видео сам на најистакнутијој полици тридесетак различитих наслова књига које су написане о срећи. На унутрашњој корици једне од њих писало је: „Људи који замишљају да је живот трагање за срећом морају бити хронично несрећни." Свеједно да ли је ово истина - а ја мислим да, на много начина, јесте - то, у најмању руку, поставља питање зашто нам је срећа уопште важна.

Шта је много употребљавана фраза „учинити неког срећним" значила и шта данас значи?

Мислим да би, на почетку, требало да имамо на уму неколико очигледних истина. Прво, да неке људе срећнима чини суровост и да је то случај са већином људи макар једанпут (или неко време).

Друго, није јасно да трагање за срећом, како га сагледавамо у широј култури, нужно показује најбоље код људи. Људи могу да ураде и грозне ствари да би стигли до краја започетог пројекта или активности, ако се на крају налази нешто за шта они верују да је срећа.

И заиста, потрага за срећом може да учини људе веома несрећним. Треће, најочигледније, јесте да оно што чини људе срећним веома је често идиосинкретско, веома лично. „Срећа је", како је Фројд писао, „нешто суштински субјективно."

Докле год је срећа субјективна, ми немамо потребу да је посебно дефинишемо. Зашто говорити људима нешто што они већ знају?

„Буди срећан!", може да буде парадоксално наређење, као што је то и: „Буди спонтан!" Ако послушате такав налог, ви то нећете остварити, а ако то не учините, ви то можете остварити.

Суштина се осваја док се раде неке друге, па и свакодневне ствари. Сартр би рекао да „егзистенција претходи есенцији".

Првобитно питање - оно Платоново - гласило је: може ли се врлина учити. Наше питање је: да ли се срећа може научити?

Можемо се запитати која је разлика између школе која људе покушава да учини добрим и оне која хоће да их учини срећним. Једна од најочигледнијих разлика је да бити добар не чини децу (а ни одрасле) срећнима. Другим речима, срећа је идеал, циљ или тежња која ће имати утицај на моралност.

Филозоф Аластер Макинтајер пише да, на основу принципа утилитарности, када људи бирају да раде ствари са изгледом да промовишу највећу срећу, за велику већину, увек се ваља запитати који је актуелни пројекат тиме прикривен. Он упућује на то да, када људи раде ствари како би их учинили срећнима, осим најбољих, раде и оне друге ствари, сакривајући оно што стварно раде.

Макинтајер сугерише да посебно треба да будемо сумњичави према промотерима среће, јер је „срећа" необично добра реч да се испод ње прокријумчари пуно других ствари.

Свако ко је мислио да ће нас образовање учинити срећним, у ствари је мислио да ће неке друге ствари изгледати прихватљивије ако се назову срећа. Кока-кола промовише срећу, али они у ствари продају пиће.

Не знам да ли сам сумњичав као Макинтајер, али ја стварно мислим да треба да се питамо: ако образовање треба да вас учини срећним, шта је то што треба да уради за нас да бисмо били срећни?