О Чорби, Миши и о томе зашто смо пратиле војнике

Гроцка, август 2019, скуп бајкера на ливади. Прелепи мотори, намрштени ћелави људи са брадама , много коже и још више тетоважа. Вероватно последње место на које бисте ишли породично, са клинцем који још иде у вртић. Сем ако немате мотор у гаражи, а ми га немамо, али смо ипак отишли. 

Од свега наведеног све троје заједно смо имали једну тетоважу, једну браду и по једну вожњу иза другара који је својевремно возио мопед. 

Лето је, пиво је, Дунав је и најважније Рибља Чорба је.

Било нас је највише хиљаду и по. Свирали су као да нас је сто хиљада. Све је било фан пит.

Скакали смо, плесали , урлали, посипали се водом, плакали. 

Јер: 

- недостајао нам је лик који је слушао како вода капље у лавабо и схватио да је све било џабе. Отишао је даље од Тунгузије. Понекад нам пошаље слику. 

- предсобље нам је било често фронт, а нисам отишла, јер је увек имало шта да се спашава. Торбе нису ни морале да се пакују. 

- јер су нам сви пријатељи увек кроз шалу полупијани певали "нећу се везати" , посебно кад смо годишњице почели да бројимо са два броја, од којих је први 2. 

- макар једном седмично осетимо како се води рат у којем ратујеш сам против оних који мисле да је боље мозак сакривати, па ћуте и пливају. 

- макар једном месечно помислим, немој срећо, немој данас, и онда се он склони да нико не би испао ђубре до краја. 

- јер те друге ноћи можда нећу моћи, није прича о сексу него жал за свим пропуштеним возовима и приликама који су одзвиждали негде, јер смо мислили да има времена. 

- јер ко би могао да претпостави, да ће да нас тако изненада остави. И кад је свако од нас остао проклето сам. Сасвим сам. Сам. 

- има тих ноћи када те нико не чује, а ти си сигуран да вриштиш најјаче што можеш. 

- јер смо могли бити било шта, а бирали смо оно што врло често проклињемо, а прожима нас до сржи. А лепо нам је говорио тата...

- јер ко га тера да ме гледа како спавам.

- јер је дошао један мали који само треба да каже да му звезде скинем, и знам да ћу да научим да летим и у висине се винем. 

- јер још увек бодримо пријатеље који би свашта урадили за обичан брусхалтер, а деснице су им и даље прилично јаке. 

- јер због месеца боје цимета комшије често помињу фамилију, ал ми не хајемо. 

- јер сваки пут певушим кад прођем поред цркве Светог Марка. 

-јер кад год некога не препознамо певушимо Да то сам ја... Певушимо то и када идемо у Панчево. 

- јер избегавамо неке улице иако нико наш тамо не живи више од 25 година. 

- још нисмо били у Холандији, а желимо да одемо.

- јер је поново уморни Турчин направио карамбол на аутопуту. 

- јер понекад погледамо горе и питамо се има ли тог мача или ће паук заувек да плете своју мрежу. 

- јер је њихов мали свет одувек део мог малог света. 

Ветар ових дана силно дува. Нисмо очекивали да ће одувати оног без којег Рибља Чорба неће бити никада иста. 

Онај мали приватни летњи концерт био му је последњи. И да ме је неко питао да бирам какав бих желела да буде не бих умела да осмислим такав. 

Акорди још увек лебде изнад Дунава, проверила сам. За вечност.