Колико сам уштедела радећи од куће

Највећи немачки зајмодавац полази од претпоставке да запослени који раде од куће не доприносе привредној активности (што ваљда, значи да мање троше) и да додатни порез неће погоршати њихов економски положај, с обзиром на то да немају трошкове превоза, не морају да се хране ван куће и не морају да троше толико новца на одећу и обућу.

То да смо ми који радимо од куће „привилеговани“ слушам још од почетка пандемије коронавируса. Бићу искрена, признајем да сам привилегована, јер припадам групи људи који могу да раде од куће и нису остали без посла и због чињенице да сам мање изложена здравственом ризику у односу на све лекаре, продавце, васпитачице, возаче...

Онима који мисле да смо привилеговани зато што смо поштеђени великог напора да се облачимо за посао и можемо да радимо у пиџами, онима који мисле да зато што нас претпостављени не виде можемо мање да радимо, онима који мисле да пландујемо и забушавамо и онима који мисле да имамо мање трошкове, не признајем. И увек предлажем да заменимо места.

Није пристојно причати о својим материјалним приликама у друштву, али предлог Дојче банке о додатном опорезивању натерао ме је да се приспитам и да на личном примеру и примеру својих колега и познаника видим која је то материјална предност коју имамо ми који можемо да радимо од куће.

Очекивало се увођење ванредног стања и претпостављени су нам сугерисали да се на време припремимо да сваког тренутка, у пуном капацитету, наставимо рад од куће. Чинило нам се да то и није неки претерано велики напор и да не захтева неке опсежне припреме. Свако од нас је имао рачунар код куће, имамо интернет у својим домовима, шта би могао да буде проблем?

Неке компаније су запосленима обезбедиле сву потребну опрему за рад од куће. Њихово је било да имају одговарајући радни простор и добру и стабилну интернет конекцију. Познајем многе којима је и то био проблем и велики финансијски издатак.

Већ првог дана ванредног стања увиђам да мој, релативно нов, лаптоп не може да оствари ни половину потребних радњи које су ми потребне за несметани рад. После првог радног дана од куће и преживљеног стреса, панично истражујем све могуће алтернативе како да решим проблем и створим „средство за рад“.

То је захтевало не тако мали и потпуно непланирани финансијски издатак. Како бих што брже обавила потребне куповине одустајем од наручивања робе преко интернета, обијам продавнице техничке робе, испред сваке су редови, свима треба нешто од опреме за рад од куће. Потребне су и услуге стручних лица који ће сву ту опрему саставити. Сви су пребукирани. За цену нико не пита.

Ћерка има онлајн наставу, ја радим. Схватамо да брзина протока интернета у пакету на који смо претплаћени није довољна да обе несметано радимо. Већ после седам дана позивам кабловског оператера и прелазим на скупљи пакет. То подразумева и нову опрему. Теренска служба је претрпана послом, не знају када ћемо доћи на ред.

Са свих страна сам се наслушала сличних примера. Неки познаници и колеге су имали знатно веће трошкове. Не помињем да већина нема одговарајући радни простор, нити одговарајући радни сто, а столицу да не помињем. Купујем и постоље за лаптоп. Радну столицу нисам купила, немам где са њом.

Познаница после три месеца схвата да не може да седи у трпезарији и ради, јер не може деци да отима писаћи сто. Купује још један писаћи сто и радну столицу и смешта, где него, у дневну собу. Наравно, јер просечна трочлана или четворочлана породица у Србији живи у педесетак квадрата.

Дакле, врло смо допринели привредној активности и трошили, као и када радимо из канцеларије, често и преко својих могућности.

Не идемо на посао, немамо трошкове превоза. У реду, зато нам послодавац то ни не исплаћује. Не идемо на посао па не морамо да купујемо доручак, ужину, ручак. Да, али то не значи да када радимо од куће гладујемо. Нисмо престали да доручкујемо, ручамо и ужинамо.

Не морамо да купујемо одећу и обућу јер седимо код куће. Не знам шта каже статистика да ли је и за колико опала продаја одеће и да ли је томе разлог рад од куће, али то што радимо од куће не значи да стално носимо ту једну исту пиџаму у којој наводно можемо да радимо, нити те једне патофне.

Када све саберем, не успевам да докучим како не доприносимо привредној активности и у чему смо привилеговани. Додуше, Дојче банка предлаже да додатни порез плаћају послодавци који својим радницима не обезбеде стални радни простор. Јасно ми је да они посматрају макроекономске токове, али морам признати, волела бих да су у праву и да стварно мање доприностим привредној активности, то јест да мање трошим.