Знате ли ви где су Пребиловци

Знате ли ви где су Пребиловци? Тачније, знате ли судбину породица, које је њихова националност, избрисала са кућних адреса? Затворила им капије. Зарасла путеве до сведочанства, да су икада постојали.

Данас, док стојим у том селу, и гледам куће са крововима и без њих, све спаљене у рату, неке обновљење после њега, питам вас знате ли где су?

Шести август, доделио је том селу у Херцеговини, судбину, какву је доживело, у Другом светском рату, још једино село Лидице у Чешкој. На тај датум, потпуно су уништене 52 фамилије. Угашено је 36 огњишта. Од живота отгнуто више од 800 становника. Међу њима, мојих Драгићевића, тачно 99.

У једном дану.

Убијено!

Бачено у јаме!

Нестало!

Али, није нестало сећање.

Оно што коси зарасле путеве до сведочанства, да су постојали.

А јесу постојали. И као такви сметали.

Због имена!

Вере!

Бога којем су се молили.

И Анђа.

И Мила.

И Гојко.

И Милован.

И Софија - са непуних седам година.

Деца мога деде.

И још 284 позната имена.

Од једног дана до 15 година.

Међу више од 4000 оних из Доње Херцеговине који су прво мучени, у јаме бацани.
Убијани!

Знате ли ви за Пребиловце? Место које треба да стоји уз помен Јасеновца и Јадовна. Не зато да бисмо се хранили мржњом. Већ зато што историја Пребиловаца мора бити позната и поштована.

(У ту историју записано је, да је 2015. године, освештан Храм Васкрсења Христовог, саграђен у знак сећања на ове страдалнике, а чије су кости у Спомен-костурници у Пребиловцима 1992. миниране. И то само годину дана пошто су извађене из јама. Записано је и да су Пребиловачки и доњохерцеговачки мученици канонизовани. И сада су свети. Тако да је симбол страдања, постао место васкрсења и место молитве).

Написах пре неки дан. "Не дам Вам да замрете. Не дам да у причама изгубите нит. Не дам да вам се са именом поигравају, у заборав гурају, да вам бришу слово по слово. До последњег. Не дам.

Сећањем их подебљавам, писањем оживљавам, спомињањем чувам. И вас, али и себе од вашег останка у прошлости.

Јер прошлост нисте. Бацани у њу неколико пута. Али увек опстајали. Уздигнуте главе васкрсавали.

Живљем својим печат будућности ударали.

И ту сте. И даље сте ту! Не дам вам да замрете.

О драчу се огребете, испод камена сакријете! Не дам!

Па нека бришу по неколико пута! Десет слова, као милион душа и даље дише. И таблу су вам склањали. Ал' од ње сте вечнији. Путоказ ми не треба. У вас се враћам.

По летњим жегама.

У сновима.

Октобарским сузама.

Августовским литургијама ..."

Да се разумемо, не делим невине жртве по националности... Али, имам право, да ове, отргнем од заборава. Чувам од корова. Да не зарасте. Зато, завршавам последњим стиховима једне моје песме.

...Данас сам и сина обукла у бијело...
јер славимо живот, не држимо опијело
И зато, баш данас ја плакати нећу,
Нег' с миром у срцу упалићу свијећу.

Не мрзим, нит' се иком светим,
Са болом на души, ја праштањем пријетим.
На Богу је да суди, нек' тако и буде
Он нас ваљда дијели на нељуде и људе.

Да се не заборави, никада и никоме не понови!