Документарац „Индекси“ – премијера која је (не)оправдано промакла Београђанима
Сплетом корона околности, Београђани су, у оквиру петог издања фестивала музичког документарног филма "Док н ритам", а симболично на дан рођења Даворина Поповића Пимпека, почашћени премијером филма "Индекси". Каже Горан Бреговић у филму да су Индекси били "лијен" бенд, али изгледа не колико и београдска публика.
Индекси су настали пре скоро 60, а престали да постоје пре двадесет година, али пре Зорана Кубуре и Бојана Хаџиабдића нико се није упустио ни у покушај да исприча свеобухватну причу о Пјевачу и родоначелницима сарајевског рока.
О многим бендовима и музичарима из бивше Југославије писане су књиге, снимане емисије и филмови, стари албуми им се реиздају, а компилације збрајају, али мало је тога, сем усменог предања, остало новијим генерацијама као траг креативности, иновативности и значаја Индекса, који су тако остали као мит без опипљивих трагова постојања.
Не без последица јер би аутор ових редова, рођен неколико година пре Пимпекове смрти, а одрастао на ономе што се зове "екс-ју рок" могао да наброји све албуме Бијелог дугмета и бројне чланове који су кроз њега прошли, али, све до синоћ, мало тога о Индексима – ништа што превазилази пристојну информисаност и општа места.
Документарац прати Индексе, од групе момака који 1962. оснивају бенд и од акустичних гитара праве електричне уз помоћ прекидача из купатила и чепова са пасте за зубе и њихово стваралаштво кроз авангардни, затим фестивалски шлагер и на крају ратни и послератни период.
Без често непотребног играња формом, аутори се држе хронологије због које је прича темељна, течна и комплетна, али једнако динамична и забавна, прожета јединственим духом Сарајева и неусиљеном емоцијом због које се, у комбинацији са гласом Даворина Поповића, диже коса на глави.
"Ј*б'о де-мол кад нема ту математике"
Између богатог и квалитетног архивског материјала и искрених, надахнутих, духовитих, емотивних сведочења учесника, тешко је изабрати шта је вредније.
Поред бројних и легендарних биших чланова Индекса, међу којима су и неки које је тешко срести на тлу бивше државе, попут Владе Правдића, у филму говоре и Горан Бреговић, Јосипа Лисац, Абдулах Сидран, Желимир Алтарац Чичак, Мишо Марић, Пеца Поповић...
Не може проћи без "шеге" и смеха када Милић Вукашиновић у свом маниру објашњава како је пити у кафани са Даворином или како су Фадил Реџич и Бодо Ковачевић знали да се утркују ко ће да погоди компликованији акорд, иако песма најбоље звучи кад Мића узме гитару и удари де-мол са три прста, али "ј*б'о де-мол кад нема ту математике".
Када се филм (премијерно) приказује у Београду, посебну емоцију изазива подсећање на концерт у Центру "Сава", први послератни долазак у Београд једне групе из Босне и Херцеговине – наступ на којем се, сећа се Пеца Поповић, "мало свирало, а мало плакало".
Подразумева се на какву је реакцију измучених Сарајлија наишао пут Индекса за Београд, због којег, сазнајемо, чак ни Кемал Монтено, велики Пимпеков пријатељ, једно време није разговарао с њим, иако је касније био чест, редован и радо виђен гост Београда.
Мостовима мира које су Индекси пожурили да обнове, прешао је и Горан Бреговић, па је сегмент филма посвећен и његовом повратку у Сарајево за који је повод било гостовање на концерту Индекса.
Тако затичемо Пимпека и Брегу у свлачионици сарајевске Зетре како покушавају да се договоре у којем ли оно делу "Жутих дуња" иде "нит се јавља нити долази".
Уз материјал из телевизијских архива, филм је обогаћен и до сада необјављиваним приватним снимцима појединих чланова групе, међу којима су посебно занимљиви они из хотелских соба широм Совјетског Савеза, у који су Индекси почетком седамдесетих на турнеју ишли са Здравком Чолићем.
Распојасани кадрови који који не заостају много за дан раније виђеним у документарцу о чувеном фотографу Џиму Маршалу, који је на светским турнејама пратио и необуздане Ролингстонсе на врхунцу славе и свега што уз њу иде.
"Знам, ноћ је крива за то, јутро ће променити све"
У сали Дома културе "Студентски град" на премијери је било таман онолико људи да се све епидемијске мере примене без потешкоћа, а да места не зафали ни ако, као у "Кенгуру", нагрне групна посета или војска.
Београдска публика није у потпуности искористила изненада указану част, али испоставиће се након пројекције, само на своју штету.
Филм заслужује много већу пажњу, а вероватно би је и добио да због епидемије није изостала велика сарајевска премијера уз пригодан концерт, а потом и емитовање на фестивалу у Зеници.
Ипак, можда је документарцу о групи чија се тежња за комерцијалним успехом, како неко од савременика у филму и каже, углавном сводила на паролу „може, а и не мора", од свечаног и масовно посећеног првог приказивања, примереније нешто што се претворило у андерграунд премијеру после које је дружење са ауторима могло да се настави и на степеништу испред сале.
Још важније, сами аутори су током три године снимања имали буџет таман толики да, када је неопходно, преспавају у Београду или Загребу.
Како се у филму може чути, "диплома у Сарајеву никада није вредела док се не печатира у Београду". Не пред многочланом комисијом, али Зоран Кубура и Бојан Хаџиабдић су дугим аплаузом после пројекције своје оверили дебелим слојем плаве тинте.
Чекамо их поново у Београду и надамо се некој новој пројекцији у срећнијим и примеренијим околностима – када сване једно јутро које ће променити све, а ако интересовање ни тада не буде веће, онда нисмо ни за пимпек.
Коментари