Црногорски предćедник је ćедницу о изборима заказао за ćутра

ПРАВОПИС ЦРНОГОРСКОГА ЈЕЗИКА. Стандардизација црногорског језика започела је 2007. године. А када се нормира језик, основно је израдити правопис, граматику и речник.

Правопис је објављен 2009.

Главна начела Правописа црногорскогa језика постављена су у књизи „Пиши као што збориш“ Војислава Никчевића: „Пиши као што збориш, а читај како је написано“, „Држи се употребне норме црногорске 'опћене правилности'“... А шта то у пракси значи?

МЕКО „Ш“ (С́) И МЕКО „Ж“ (З́). „Након референдума о државно-правном статусу Црне Горе, октобра 2006. године, Ранко Кривокапић је изабран за предćедника Уставотворне скупштине Републике Црне Горе.“

И још: „Из'утра неко ми је бацио неке магије, уроке, друго објашњење не постоји.“

Црногорски језик (Правопис, т. 156–160) уноси радикалне промене у своје писмо, а то су две нове графеме по којима се разликује од српског – „ć“ и „з'“, које стоје на месту „сј“ и „зј“.

Тако је ćевер у ствари сјевер, предćедник је предсједник, ćекира сјекира, з'еница је зјеница, а из'елица је исто што и изјелица.

Баш зато што имају замену (сј и зј), Вук Караџић у својој реформи језика и правописа није узео гласове „ć“ и „з'“ за књижевне.

МЕКО „З“ = „ʒ“ (S). Овај глас је узет из италијанског, тј. из млетачких дијалеката, па се може чути на Црногорском приморју.

У Правопису црногорскога језика, у тачки 3а, стоји да је та графема додата црногорском писму од 32 слова.

Тај глас се може чути у примерима бронsин (бокасти, метални суд за кување, лонац, бакрач) или биsин (пас, керуша, обично ловачка; фигуративно – улизица, нечији верни слуга).

Међутим, глас „ʒ“ се јавља и у неким говорима источне и јужне Србије преузет из бугарских и македонских дијалеката.

ЈЕКАВСКО ЈОТОВАЊЕ. Једна од пословицâ које је Вук Караџић забележио гласи: „Зец ђе се окоти, онђе и погине.“

У питању је спајање гласова, јотовање, „тј“ и „дј“ где дају „ћ“ и „ђ“, као у примерима ћерати, поћера, ђевојка, ђед, па и ђе и онђе.

И Вук је дуго прихватао ово јотовање, све док није увидео да се ти гласови на већем делу простирања новоштокавског стандарда не јотују.

Црногорски правопис не само да бележи него и препоручује јотовање гласова „тј“ и „дј“, тзв. јекавско јотовање. Прво се у тачки 151 каже да се „секвенца 'дје' у савременоме црногорском језику употребљава као 'ђе'“, и даје прегршт примера: ђе, ђед, виђелица, стиђети се, штеђети, виђети, ђетић...

Група „тје“ се у црногорском језику употребљава као „ће“: ћеме, ћерати, поћера, излећети, врћети, заврћети... А и „цје“ може бити „ће“, па имамо ћепати место цјепати.

А може и цјепати, као што може и тјеме, тјерати, потјера, дјед или видјети, дакле, поред јотованих, прихватају се и нејотовани облици.

БАЧИТИ. „Њега нађе полиција и убачише га у ту пећину до краја живота.“ „Они бачише лопту у двориште.“

У говору Зете и Подгорице у глаголу бацити (бацати) спорадично се јавља замена гласа „ц“ гласом „ч“, што спада у дијалекатска одступања.

Облик бачити данас се, према црногорском правопису, ипак сматра коректним, тако да је нашао своје место у речничком делу тог правописа заједно са до сада једино правилним бацити.

ПОДАЛ И ТОПАЛ. „Данга је политичка сатира на један политички необично подал и искварен народ.“ (Б. Поповић)

„Пуше ветар и то тих, топал… ветар.“ (Л. Лазаревић)

Ово су примери из српске књижевности с краја 19. и почетка 20. века, с придевима подал и топал, без преласка „л“ у „о“.

Има их у старом Речнику Матице српске, али и ту с мало примера, јер ти облици придева одавно ишчезавају. Нови Матичин речник бележи само топал.

У Правопису црногорскога језика, у тачки 195, препоручена су оба облика, с тим што су допуштене и варијанте са „о“ уместо „л“ у финалној позицији (подал–подао, топал–топао).

Питање је да ли су ове језичке особине јављају на целом црногорском простору.

И Вук је нешто од тога био прихватао, али када је видео да се не говори свуда као у Тршићу, онда би од тога одустао.