Напустио нас је човек са више од три димензије

Када сам давно упознао Харвуда, казао ми је: не читам и не оцењујем рукописе и ово је моја електронска адреса – ником је не дај. До данас му нисам послао ниједну своју књигу на оцену и – ником, ево до пишчеве смрти, нисам дао пишчеву електронску адресу.

Студента светске књижевности на време науче да писац и његово дело никако не стоје у једноставном или једносмерном односу.

Ако је писац добричина, не пише само о добричинама, јер се у литературу меша машта, а добро дело прави се по строгим законитостима садржине и форме које одређује сам писац. Ипак, када погледам Харвуда и његово дело, а и писца и дело сам добро познавао, рекао бих да свака драма овог аутора личи на њега самог.

Најпре човек: Харвуд је био од оне врсте људи који увек у нешто сумња. Када сви кличу и одобравају једном човеку или народу, он сумња да ту прсте плете некаква идеологија; када сви нападају и сатанишу једног човека или читав народ, он по правилу стаје на његову страну, јер сумња да неко може бити толико лош.

У случај нас Срба, то је било пресудно. Веле да је управо он био особа која је пресудно утицала да се Српски ПЕН центар грких деведесетих не избаци из организације Међународног ПЕН-а.

Због тога смо га прогласили пријатељем Срба, дали му почасно чланство у САНУ, а он никад није дошао да те почасти прими. Било је породичних мука у дому Харвудових; два или три пута у последњем тренутку је одбијао позиве да дође у Београд, али ми се чини да он ове награде није желео да прими, јер нас није бранио зато што је хтео да га хвалимо, већ зато што веома наликује својим јунацима.

А Харвудови драмски јунаци? О њима вреди испричати причу. То су племенити људи: и када прогоне и када се бране. Воле и породицу, и домовину, и част, а нешто у том тројству увек зашкрипи и сукоби се, нигде другде до у њима самима.

Не могу да опишем туђа осећања када сам излазио након гледања Харвудових драма, већ једино своја. Кад Еми Штраубе, секретарица Стива Арнолда и дете палог хероја у борби против нацизма, у драми "На чијој страни" стане на страну наци-диригента Фуртвенглера и завапи: "Не можете тако причати с маестром, он је велики уметник" срце ми застане, нешто као да ме ухвати за гушу: видим људе, и на победничкој и на пораженој страни, у свим својим димензијама - којих је далеко више него три!

Изађем из позоришта и кажем себи: ово је писац који тежи истим идеалима као и ја, а он није прочитао ниједну моју књигу. Држим се обећања с почетка пријатељства: нисам Харвуду послао ниједан рукопис, нити иједну своју књигу – ево, до његове смрти.

Све помало наликује ситуацији у његовим комадима. Ником, за Харвудовог живота, нисам дао ни електронску адресу. Сада се преселио на другу. Тамо нема електронске поште и нико не чита туђе рукописе... Оно што је за собом оставио човек Харвуд, већ је део позоришне класике, свуда чини се – осим у Београду.

С великим успехом играли смо његовог "Гардеробера", његову драму "На чијој страни" (Љуба Тадић и Петар Краљ, одушевили су и самог аутора), његов "Квартет" (са маестралним Иваном Бекјаревим, у продукцији аутора овог текста), његове "Државне службенике" (са изузетним Борисом Комненићем у насловној улози).

Али, мода се променила.

Тренутно се у Београду не игра ниједна Харвудова драма. Његови "људски" и у основи класични комади не уклапају се у тренутно владајући и рекао бих диктирану театарску моду провоцирања најстиднијих осећања публике. Харвуд не провоцира са сцене, Харвуд не изиграва лажног револуционара, он није забринут ни за кога без покрића. Харвуд никако не припада оваквом политичко-социјалном позоришту.

Упркос томе, морам да питам: када ћемо поново гледати Харвуда у Београду?