Судбина комшијине краве у вртлогу ниских страсти

Паланачки "круг двојке" насељен на паланачком Твитеру, реаговао је управо онако како паланка и реагује, на једини начин који је у њој дозвољен, а зове се, по српски: Да комшији цркне крава.

Па јој је, преко ноћи, од свих западних вредности, за које се кобојаги залаже, постао важнији "смисао за хумор" који је показала Марија Захарова, јер је он на истом нивоу као и све оно што су они сами радили, убеђени да "јавност Вучићем брише под" и да они у томе учествују, ударнички.

Дивно, чак и када се испостави да то што радиш савршено одговара руским интересима. Ако ће комши крава због тога да рикне, нека. Бићемо "захаровци" и "путиновци" и сви други, само да нашем архи непријатељу буде лоше.

Уосталом, у паланци је сасвим прихватљиво оно - непријатељ мог непријатеља је мој пријатељ, без обзира на то шта је и ко је. Крава је циљ, њена смрт, и због тога вреди све, па и да сутра Србија буде руска губернија, ако треба.

Паланка не размишља, не анализира, она само навија и то на паланачки начин. Дакле, не да она победи, него непријатељ да изгуби. И никаква сопствена победа не може да је радује, као његов пораз.

Паланка, пуна приче о вредностима, не занима се за те вредности, не признаје их, када су у рукама непријатеља.

Па је баш заболе што је, пази сада, заиста први пут у историји, један српски председник изјавио да на Приштину не треба да гледамо као непријатеља.

Напротив, ако је он гледа као могућег пријатеља, онда је она паланкин непријатељ, баш колико и сваком окорелом националисти у Србији, са којим је паланка спремна одмах да се удружи.

И ако ће то да рокне ону краву, има да Албанце зове Шиптарима и да се залаже да уместо Немање споменик дигнемо Радовану Караџићу. На истом месту, у истој величини, и да још гледа ка Косову.

Такође, и због тога, паланку не занима то што се један председник, опет по први пут у историји, усудио да опонира оној националистичкој флоскули по којој је Косово најскупља српска реч, и да, уместо тога устврди да је наша најскупља реч - будућност.

Каква црна будућност у којој је крава жива. Боље да нам живе, на вјеки вјеков бардови романтичарског национализма, спремни да туђе главе жртвују, за реч. И шта ће нам млеко, из краве, када је боља крв, исцеђена из празних речи. Крава је ионако комшијина, а крв наша, чак и када је пролијемо. Туђа се ионако не рачуна.

Паланка сав свој ангажман своди на пуко и злобно оговарање. Пази, добио кључ; пази, како седи; пази, добио оловку; види, како га гледа.

Из тог олајавања  онда следи тврдња да је комшија понижен, и да се Америка с њим спрдала, искористила га, баш онако како бисмо то и ми, само када би могли.

И заболе је што је кључ, на симболичкој равни, много пријатељскији гест према Србији, него што је то била пушка коју је наш председник добио од Путина. Уосталом, пушка можда може да опали, убије краву и онда, весељу никада краја. Цркла је, коначно.

Исто су, у паланци, прошле и све друге чињенице везане за сусрет у америчкој престоници.

И то што је Србија, после тридесет година седења на кажњеничкој клупи, коначно пуштена на слободу и што јој је дато право да, у складу са својом величином и потенцијалом, буде лидер на Балкану и недвосмислени амерички савезник.

И што је иста та Србија јасно изабрала и столицу на којој ће да седи, и пут којим ће да иде.

Не вреди. Сви путеви треба да воде у паланку, у њено једноумље, у њену затвореност, у којој она своју важност, величину оних који је чине, црпи из муља у којем нас све држи, не дозвољавајући да било ко дигне главу.

Паланци одговара просечност, одговара јој неуспех, одговара јој да су све краве мртве.

Само у таквом окружењу она је - елитна паланка.

Када томе додамо комесарски шињел у који је обучена, спремност да дефамира сваког ко другчије мисли, потребу да слави туђи неуспех, без икакве жеље за сопственим успехом, добијемо Србију после преговора у Вашингтону.

Добијемо њен јавни простор, подељен у много већој мери него што је само друштво, и гомилу "захароваца" спремних да докажу да су већи Руси и од самих Руса.

Оно што је добро у свему томе јесте то што је паланка испузала из свог "круга двојке" и са твитера, оголела се, представила и дефинитивно доказала да је паланка, она о којој је Константиновић писао. Рупа у којој се баја да комшији цркне крава.

Аферим.