Школа (ни)је бал под маскама

Срећа и понос - баш као на почетку сваке школске године. Тек понека фотографија, коју деле узбуђени родитељи и тетке, показује да ова школска година није иста кao претходне. То су оне фотографије на којима не видимо дечије лице, прекривено је маском, само се окице смешкају.

У мору фотографија на Фејсбуку и пост колегинице, маме седмака - жели срећу ђацима и поручује родитељима "пробајте да вас не виде да плачете". Јесте пробали? Да ли сте успели, родитељи првака? Ја баш и нисам, а други пут сам мама првака. Мада, знате већ, полазак у школу никад није био неизвеснији него ове године и свакако је много другачији од свих претходних.

Првог септембра ове године, маска ми је била од помоћи, као и наочаре за сунце. На уласку у школско двориште, није се видело да ми низ грло клизи кнедла величине тениске лоптице и да сјај у оку прети да постане "ронцави поток". Није ме видела, отишла је, озбиљна и срећна, и у колони за учитељицом ушла у школу. 

Са маском, наравно, и на масци, наравно, јунакиње из цртаног филма. Бака је купила памучне маске са омиљеним ликовима. Те памучне су мекше и мањих димензија и сва деца углавном имају такве.

Оне плаво-зелене хирушке носи тек понеко дете, а понеки родитељи у школском дворишту уопште немају маску. Наишла сам на мрежама и на апел једне маме, седмака и трећака, упућен родитељима да "макар у знак солидарности са децом носе маске у школском дворишту".

И није реч само о солидарности, него, пре свега о безбедности и здрављу нас и наше деце, па и о култури и васпитању.

Маске помогле мамама првака да се сакрију сузе

Али искрено, тог првог септембарског јутра, била сам сувише узбуђена, па нисам ни стигла да будем љута на оне који не носе маске и дошли су у шорцу и јапанкама у школу.

Пробала сам и да некако избегнем тај први удар на танане мајчинске емоције. Мезимица је, први пут у школу заправо ишла са татом, претходног дана тачно у подне - на прозивку, упознавање са учитељицом и по распоред часова и важне информације.

"Ово јутро никако да прође", каже он кад сам позвала са посла и додаје да му је "нешто у стомаку" и да га је до 11 сати пет пута питала кад да обуче хаљину за школу.

А после, кажу, све је било супер, само су је нажуљале нове балетанке. Па да, кад сам заборавила да јој кажем да обује чарапице, фокусирала сам се на то да не заборави маску.

Првог септембра, сада већ другог дана њеног школског живота, идемо "као праве" - ранац је на леђима, у њему свеске по распореду часова (књиге још нису стигле), нова перница, прскалица са алкохолом за дезинфекцију и банана за ужину.

Не треба јој ужина, мислим се ја, има само три часа који трају по пола сата, доручковала је у пола осам, настава се завршава пре десет, па неће огладнети. Али она инсистира да носи ужину, а ја не знам да су икада деца краће била у школи. 

Ипак, била су ми дуга та непуна два сата - стигла сам и да одем до "нашег" Фокуса да попијем кафу и попричам са људима, у старинској пекари у истој улици сачекам ред за чувени земунски бурек и однесем га још врућ за доручак мужу и сину, отишла сам и до пијаце и ево ме у дворишту десетак минута, пре звона за крај трећег часа. 

Када је звонило, учитељи изводе прваке, једно по једно одељење, тачније пола по пола одељења, јер друга група ђака долази тек после паузе за дезинфекцију учионица.

Нема гужве на вратима, све је организовано тако да се избегну уобичајена комешања и гуркања, нема ни држања за руке, ни другарице из клупе.

Чини се, да то првацима не смета, они и немају другачије школско искуство. Нама, родитељима чињеница да се учитељице, учитељи и запослени у школи максимално труде да поштују све здравствене препоруке даје некакву сигурност и утисак да су безбедни, само ми је жао што не знам када ће упознати другу половину свог одељења.

Школа као никада пре 

Излази и моја девојчица, радосна и усхићена - "Нисмо имали праву школу, први час смо се упознавали, други смо играли неку игру, а трећи смо били напољу и спаковали смо погрешне свеске данас је уторак, а не понедељак, али нема везе није ми ни требало", изговара у даху и додаје "сутра ћу за ужину пржнице".

На моје чуђење да је толико гладна, (то што се мени стомак "завезао", не значи да је и њој) следи и објашњење: једна девојчица је имала две прженице, па је дала другарици која није понела ужину и она жели, сутра нешто да подели. Жели и сокић уместо воде, и на путу до куће одмах купујемо сок и три чоко бананице да има за сутра за себе и другарице из вртића.

Бројне фотографије првака, подсећају некога и на то да је некада давно било много другачије, а да родитељи нису били толико еуфорични око поласка у школу.

Али, ово је година у којој изгледа да све се мења осим камења. Без обзира на измењене околности, деци су и данас, као и увек, и од родитеља и од учитељица и учитеља потребни љубав, подршка и дисциплина.

Овог септембра, уз књиге, свеске, и перницу у школском ранцу неопходни су и средство да дезинфекцију и резервна чиста маска. А маске, дезинфекција, мање деце и краћи часови, чине да школа изгледа како никада није, али дају наду да ђаци учионице неће убрзо заменити онлајн наставом.