Постао сам папучић, заувек бих да радим од куће

Појавом актуелне пандемије, која нам је врло брзо показала да неће бити само пролазна епизода, као једна од тема по светским и нашим медијима наметнуло се и питање рада од куће, његових предности и мана. Сијасет чланака и ТВ прилога по систему „Једни га хвале, други жале, трећи кажу е мој брале..."

До сада сам се трудио да будем суздржан по том питању како неко не би помислио да не волим свој посао и колеге са којима сарађујем.

Напротив, посао је креативан, радно окружење пријатно, а колектив састављен од углавном младих људи забаван и инспиративан. Ипак, мој сан је рад у папучама, из баште кућице лоциране у неком предграђу или чак на селу.

С обзиром на то да је у последње време све гласнија она струја која види више мана него предности рада од куће и прихвата га само као нужно зло, решио сам да дигнем свој глас у име свих нас „папучића“ и станем у одбрану кућног прага.

Од самог почетка сам опасност од новог вируса схватио веома озбиљно. Неки познаници су ме задиркивали да сам се уплашио. Јесам и не стидим се тога.

Мислим да би осећање опреза и зебње у овим околностима требало да буде својствено сваком одговорном човеку.

Одговорном према себи, својој породици, па и широј заједници којој припада, ако се још неко сећа категорије „шири друштвени интерес“, коју су друштвено-политички радници из времена мог детињства и младости радо користили у својим говорима и рефератима.

У тиму имам сјајног младог колегу који је, недуго пошто је почео да ради код нас, дечачки наивно и наглас изјавио како му није јасно зашто ми уопште морамо да долазимо на посао, кад све то лепо може да се одради и од куће. 

Ех, младости, младости. Подучио сам га очински да не "кукуриче" превише, јер зна се шта бива са петлићем који се прерано огласи.

Како је друг Мрки отишао у илегалу

Када су почеле да стижу вести о првим случајевима заразе код нас, почео сам и ја да размишљам како би било добро радити од куће.

Посао којим се бавим је створен за рад на даљину. Главне алатке су ми компјутер и интернет. То имам и код куће.

Зашто бих долазио до канцеларије да бих опет сео за компјутер и прикључио се на интернет?

Размишљао јесам али надао се нисам. Сматрао сам да не постоје никакве шансе да нам се одбори рад од куће, највише због тога што сам сумњао да ће један тако велики, сложен и разгранат систем тешко успети да се у лету прилагоди новонасталој ситуацији.

На моју велику срећу и пријатно изненађење – процена ми је била погрешна. Врло брзо је донета одлука да се број запослених у просторијама зграде смањи само на неопходну меру а да све службе, код којих природа посла то дозвољава, процес рада наставе од куће.

Такође, и наша ИТ служба је била на висини задатка и у рекордном року  је створила техничке услове за "евакуацију" и рад са удаљених локација.

Да ли су мотиви послодавца за доношење такве одлуке били заштита здравља запослених или свест да би масовније оболевање озбиљно угрозило радни процес, мање је битно. Вероватно су оба разлога била у питању, што је сасвим легитимно.

После мањих почетних и краткотрајних организационих и техничких проблема, редакција се врло брзо уходала и почела да функционише на мање-више уобичајен начин, па можда чак и боље.

Сам радни процес у којем се комуникација одвија путем неког од програма за брзу размену порука путем интернета показао се као веома транспарентан.

Постало је много лакше пратити ко је и када издао радни задатак, ко га је преузео и када је известио да је завршен. Тачно у минут.  

То нас је, макар и несвесно, мотивисало да се покажемо у најбољем светлу.

Такође, постојала је и свест да је у условима велике опасности од оболевања, ситуацији када свуда у свету не мали број људи остаје без посла, одлази на принудне одморе или ради за минималац, могућност рада на даљину велика привилегија.

Чињеница је и да већина запослених, због природе свог посла, није у могућности да ради из сигурности свог дома и да смо због тога на неки начин у повлашћеном положају. Требало је ту привилегију оправдати.

Истини за вољу, чак и противници рада на даљину, бар они које познајем, свесни су његове оправданости у времену пандемије. Није ту реч само о заштити сопственог здравља.

Смањивањем броја људи који користе градски превоз, мањим бројем запослених у канцеларијама, чува се здравље и осталих чланова колектива и својих суграђана.  

Мислим да не треба посебно истицати чињеницу да свако, па и најмање, смањење прилива оболелих омогућава нашим здравственим радницима, који немају тај луксуз да раде од куће,  да бар накратко ухвате ваздух и изађу из својих скафандера.

Период послератне обнове и изградње 

Дакле сви смо се сложили о оправданости рада од куће у времену пандемије. Та тема је закључена.

Оно што ме је у ствари потакло на писање овог текста је поглед у будућност. Шта после пандемије?

Да ли концепт рада од куће може добити право грађанства и постати равноправан са радом у канцеларији?

Ту су мишљења већ озбиљно подељена и рад од куће има много више опонената, не само у редовима послодаваца већ и у редовима самих запослених.

Решио сам да станем уз раме свом младом колеги како би заједно закукурикали. Па нека нас обојицу баце у лонац, ако нађу довољно велики.

Бројне су замерке на рад од куће у редовним околностима. Ако бих покушао да ствари посматрам из угла послодавца, претпостављам да преовладава бојазан од мањка радне дисциплине, контроле тока радног процеса, лошије комуникације и слабљења осећања припадности колективу.

Запослени се углавном жале на то да се лако брише граница између радног и слободног времена, на недостатак концентрације, јер укућани брзо забораве да њихово присуство у стану не значи и да су им на располагању.

Недостају им кафе и цигарет паузе са колегама. Жале се и на недовољно добар рачунар или интернет, који су, скоро по правилу, сами морали да обезбеде и финансирају.

Још ако деца током радног времена пожеле да погледају неки цртани филм на једином рачунару у кући – ето разлога за фрустрацију.

Уважавам чињеницу да свако има различите стамбене, породичне и материјалне прилике из којих проистичу разлози који им рад од куће чине мучним. Против тих аргумената не могу и не желим да се борим, мада верујем да се уз добру организацију већина ових проблема може решити.

Покушаћу да изложим само неке од предности рада од куће, и то засноване на простој математици.

Још је друг Мрки, у серији "Повратак отписаних", увидео значај математике у доношењу важних и стратешких одлука.

Захваљујући математички прецизно прорачунатим акцијама допринео је да мајору Кригеру што пре видимо леђа. При том га је и осујетио да са собом одведе и нашу лепу другарицу Марију, која је, уместо да постане гастарбајтерка, наставила да "ради од куће" доприносећи тако обнови земље.

Погледајмо пример уштеде кроз накнаде за превоз запослених. Ако у фирми од 200 запослених пола њих ради од куће, та фирма ће на месечном нивоу направити уштеду од 2.500 евра, односно чак 30.000 евра годишње.

На то се надовезују и уштеде у потрошњи електричне енергије, грејању, трошковима закупа и одржавања пословног простора.

Саобраћајна инфраструктура великих градова више није у стању, нарочито у шпицевима при одласку и повратку са посла, да испуни своју намену на задовољавајући начин.

Смањенем броја запослених који би путовали на посао растеретио би се саобраћај, а тиме смањило и аерозагађење у градовима.

Људи до посла уобичајено путују имеђу 30 минута и сат времена. Узмимо да је просек 45 минута.

Рад од куће би запосленима донео дневно 90 минута слободног времена више, можда и читава два сата. То је време које могу искористити да одведу децу на тренинг, у школу страних језика, час клавира или гитаре, за помоћ у изради домаћих задатака, или га просто могу утрошити за игру и боравак у природи.

Могу да га искористе и за себе, да погледају филм који дуго одлажу, оду у позориште, нађу се са пријатељима на кафи. Сутрадан ће бити много орнији за нове радне задатке. 

Запослени који, на пример, раде у центру града, а живе у Блоку 45 и на посао иду сопственим возилом, сваког дана пређу око 20 километара.

На месечном нивоу то је бар 400 километара или скоро 5.000 километара годишње. У зависности од врсте горива и типа аутомобила трошкови могу да износе чак 500 евра на годишњем нивоу.

Широм света, па и код нас, већ одавно се бележе значајне миграције људи ка великим градовима. Мања места и села остају пусти, а градови постају пренасељени.

Неки одлазе у потрази за бољим послом, неки за било каквим послом, неки за бољим условима живота, а неки просто зато што је већина већ отишла па су им могућности за квалитетан друштвени живот и заснивање породице веома ограничене.

Могућност рада од куће би донекле ублажила те негативне трендове.

Познајем приличан број људи који су напустили своје родно место и због посла дошли у велики град. Већина, већ дуги низ година, плаћа изнајмљивање стана.

Ако узмемо да станарина у просеку износи 250 евра, лако је израчунати да ће за годину дана издвојити 3.000 евра за закуп стана, што би за деценију подстанарског живота нарасло до 30.000.

Верујем да би са том количином уштеђеног новца у свом родном крају себи створили много боље услове за живот, а притом и допринели да та места наставе да живе и развијају се. 

Што се тиче бојазни послодавца да би рад са удаљене локације отежао контролу и организацију процеса рада мислим да се то не би одразило на запослене који воле свој посао и цене "хлеб који једу".

Увек постоје и они који су мање мотивисани или незаинтересовани, али ту не би помогло ни да им послодавац цео дан стоји над главом.

Када је реч о комуникацији и очувању колективног духа и радног елана, савремена средства која су нам на располагању, укључујући и видео-конференције, могу бити прилично добра замена за непосредни контакт.

Такође, рад на даљину не мора да искључи обавезне недељене радне састанке у просторијама послодавца или необавезна дружења запослених.

Многе велике светске корпорације, међу којима наравно предњаче ИТ компаније, већ увелико разматрају да својим запосленима омогуће рад од куће и по завршетку пандемије.

Неке су ту одлуку већ донеле. И то у условима одавно развијеног капитализма и тржишне економије где су радни учинак и профит врховно божанство.

Претпостављам да ту одлуку нису донели из пуког алтруизма и да располажу неким повољним статистичким показатељима за период током којег се обављао рад на даљину.

Индустријска револуција је довела до великих миграција из села у градове. Верујем да ће актуелна информационо-технолошка еволуција, која се одвија пред нашим очима, у приличној мери покренути обрнути процес. Тај воз се већ захуктао и треба на време ускочити у њега. 

Ето, ја закукурикао и изрекао јеретичка размишљања па како буде. Ако будем завршио у лонцу за супу, надам се да ће бар бити са домаћим резанцима.

Свестан сам да многима данас ова прича о раду од куће делује помало наивно и утопијски, али срешћемо се можда за десетак година у неком селу или на планини.

Ако не због тога што ће тада део нас радити од куће, онда зато што бих негде у то време, ако ме послужи срећа, већ био поносни корисник Републичког фонда ПИО, па бих бар пензију могао да "крцкам" од куће.