Несам знао да идем путом Вука Караџића и где још греше писмени

НЕСАМ. „Нeсам школовала: Погледајте како данас изгледа Џељана, има 15 година, а иде у 7. разред због вируса?!“, наслов је на једном порталу.

У вести је иронично приказана Ромкиња како не зна добро српски. А шта ако ни ми не знамо?!?

Пошто се нијесам каже код ијекаваца, а нисам код икаваца, несам је код екаваца. Тако би бар требало да буде.

Вук Караџић је то покушао да уведе, да исправи, али се жалио да се „подсмијевају онима који тако говоре, али сватко ко посао овај разумије мора признати да је овоме нарјечју (екавском) правилније и приличније несам него нисам…“

Некада су се нешколовани подсмевали школованима, док је данас обрнуто. А ни једни ни други нису били баш у праву.

ПУТОМ. „Идемо тежим путем у Србији“, могли смо прочитати не баш оптимистичку изјаву на једном порталу.

У Српском рјечнику, Вук дао је пример „Стоји под путом“ (додуше не искључује ни инструментал путем).

А шта је у питању? Приликом одређивања наставка за инструментал једнине именица мушког рода, важно је знати који је финални сугласник основе.

Ако се основа завршава на меки сугласник – љ, њ, ј, ш, ж, ч, џ, ћ или ђ, наставак ће бити -ем: бројем, коњем, краљем, ножем.

Наставак -ем ће понекад бити и код именица које се завршавају на -ар или -ц: критичарем (може и критичаром), оцем.

Ако се основа завршава на тврди сугласник, наставак ће бити -ом. Т је тврди сугласник, па стога имамо: прутом, плутом, скутом, трутом. Зато би требало и путом, али…

Данас је правилно и путом и путем. Ипак, облик путем, иако у основи погрешан, данас је уобичајен, а правилан путом нам делује необично или хрватски.

У граматици је као у животу: идемо тежим путем у Србији.

ПАРОПЛОВ. Сигурно је већина вас чула за Установу културе Градске општине Стари град „Пароброд“ у Београду, у Капетан Мишиној улици 6а. А шта мислите, да ли се могла звати „Пароплов“?

Наиме, када су и Срби почели да се возе бродом чији се мотор покретао паром, назвали смо га парАброд (пара+брод), што је калк (преведена реч) од немачке Dampfschiff, али реч је најдиректније преведена.

Вук то није прихватио, две речи повезане без икаквих језичких критеријума, те је предложио своје решење: парОплов (пловидба помоћу паре).

Вуково решење није имало ширу употребу, преузет је само спојни вокал „о“ за првобитни облик (парАброд) који је преобликован у парОброд.

Касније смо таквих калкова имали у изобиљу: надмоћ, правопис, бродолом, медени месец, задња мисао, државни удар.

Неки од калкова су успели и као такви богате језик, док има и оних као парАброд из Вуковог времена који као буквални превод делују као страно тело у нашем језику.

Данас више немамо ни буквалне преводе, већ речи позајмљене из енглеског, као што су мобинг, дилер или даунлоудовати. Да се пароброд данас појавио, сигурно би био дампфшиф или стимшип.

ДОГОДИО СЕ НАРОД. Код Вука смо могли пронаћи и овакве конструкције: „Ако се прилика догоди, молим вас да…“

Или: „Курири се не шаљу сваке неђеље, него само кад се догоди посао за њи.“

После смо глагол догодити се повезивали са динамичким појавама: пожар, судар…

А онда… „Милун Зоговић: Догодио се народ, сви на једну опозициону листу“, у Црној Гори је све напетије. Него како се то догодио народ? Па именица народ нема динамички карактер.

„Догодио се народ“ је израз књижевника Милована Витезовића изречен 1989, касније се контруише синтагма догађање народа, а варијанте су догодила се демократија и „Како се догодио вођа“ (наслов књиге Славољуба Ђукића).

А Андрић је овако писао: „Откако се свет рађа и жени, није било оваквог тела с оваквим ходом и погледом. Оно се није родило и израсло у вези са свим оним што га окружује. Оно се догодило.“

Понекад се Вуку враћамо.