Нећете промашити живот због погрешних одговора на малој матури

Осмаци су дошли до мале матуре, иако пре само три месеца није тако изгледало. Околности су промењене и школска година није текла како смо навикли, на крају тог пута ипак их чека пријемни испит. Да ли је то морало и требало баш тако није сада тема, нека неки други о томе размишљају.

Као родитеља осмака чекају ме та три дана пакла, можда имам право то да кажем баш зато што други пут пролазим кроз све. Овога пута је много теже, можда и због чињенице да млађе дете не пуштамо да одрасте да га стално третирамо као бебу без обзира на то колико година има, а можда и због чудних околности у којима се све одржава.

Знам да ће све да прође и да ће се моје, а и сва остала деца уписати, неки у жељене школе а неки према могућностима. Али ипак желим да вам приближим кроз шта заправо деца пролазе у та три дана.

Прошле године сам имала прилику да као представник савета родитеља будем присутна на тесту из математике (увек поред супервизора и дежурних наставника буде и један родитељ из савета).

Све што сам тог дана видела и доживела показало ми је колико сви грешимо, колико децу гушимо и колико ми утичемо на њихову трему и страх.

Сви су ђаци били у великом грчу, некима је изазивао смех, код неких неконтролисано грицкање оловке или прстића, а неке тотално паралисао па су пиљили у једну тачку. Када су коначно добили знак за почетак рада чуло се пуцкање прстима, уздаси и трескање ногом о клупу па о под, а тензија је била толико јака да се могла чак и видети.

Приступили су изради теста свако на свој начин, неки су само вртели странице у потрази за задатком од којег би почели, неки су увелико шкрипали оловком по папиру, а поједини нису успели да смире руке како би заокружили одговор.

Страшно је било видети тако малу децу на тако великом задатку. Зашто великом? Зато што им сви говоре да је то важна прекретница у њиховом животу и да им тога све зависи, да ће им будућност бити исписана управо као и ти тестови.

Нико не каже деци да је то само контролни као и сваки други, да је само први у низу тестова које ће проћи у животу, па ако баш њега упрскају биће још раскрсница на којима бирају пут и где их чека још задатака за решавање.

Нико им не каже, да се на том пријемном не завршава и не почиње ништа, све се наставља - живот се наставља, они мењају школу и другове из клупе, али иду ка новим сазнањима и новим задацима.

Неће ништа да пропадне ако погреше и наизглед једноставне задатке, неће промашити живот ако имају мало бодова на тесту из математике...

Најзад, нису резултати са пријемног испита показатељ њиховог знања и способности, сви они знају много више, али им трема и страх не дозвољавају да то покажу.

Довољно су сами уплашени, не морамо им још ми подгревати страх и изазивати стрепњу. Ова генерација има посебно тежак задатак, после неколико месеци наставе и контролних задатака на даљину, враћају се у клупе да под маскама решавају тест који је круна њиховог основног образовања.

Драги родитељи осмака, наредна три дана испратите своју децу са осмехом и јаким загрљајем, покажите да сте ту за њих и да сте увек уз њих чак и када погреше одговоре на пријемном испиту.

Не испитујте их за резултате задатака, до петка, док се све не заврши, а у петак у 11 опет будите строги, љути, тужни, захтевни, они стари родитељи на какве су навикли, само се стрпите док све ово прође.