Има нешто важније од теорије релативности

Читам ових дана опаске да је глумац на елизабетанској позорници креирао простор игре простим изговарањем текста и да су позоришне представе у Шекспирово време извођене на дневном светлу, што се карактерише као главна локално-историјска одлика елизабетанских комада.

Заборавља се да је Шекспирово позориште пре свега креирало одсуство једног малог открића, које ће се у театру појавити више од век ипо пошто енглески великан буде заувек напустио сцену живота. То је - позоришна завеса, она на просценијуму између публике и глумаца. Све ово лепо је описано у књизи професора Веселина Костића Шекспиров живот и свет.

Какво је завеса откриће! Помислимо само: без завесе, ниједан позоришни комад не може да се заврши "очајним изразом свију на сцени" или репликом Чеховљевог Иванова: "Оставите ме" (трчи у страну и убија се) - већ све мора да буде помало механичко.

Конвенција елизабетанског позоришта зато је била јасна: публика је знала да је комад окончан када више никог нема на сцени. Живи ликови зато су морали да износе мртве. То производи, данас готово комичне завршетке, па и самог "Хамлета".

Фортинбрас у последњој реплици зато каже: "Нек четири капетана изнесу Хамлета на естраду, као ратника. Јер он би показао се, збиља, прави краљ да оста у животу. А у пратњи нек војничка свирка и обреди ратни за њега гласно проговоре сад. Носите тела." Колико је то различито од Нушићевог времена када је завеса постала подразумевано театарско средство, рецимо у "Ожалошћеној породици".

Агатон: Никад вам то не бих поверио, али... О брате... (Сви се радознало скупе око њега.) Кад сте тако навалили. Ја остајем овде зато... чекај, молим те, (Брише се марамом.) Ја остајем овде зато, видиш, зато што је тај адвокат, што је испросио ову ванбрачну девојку, па он, видиш, он је мој ванбрачни син. (Један општи узвик изненађења и запрепашћења. Сви испуштају кофере и пакете, а све надмаша врисак Симкин на степеницама, која се враћа и силазећи низ степенице чује последње речи те пада у несвест. Нема слика траје извесно време.)

Агатон: (запрепашћен утиском који је учинила његова лаж, клоне и тупо гледа час Симку час осталу породицу. Најзад резигнирано диже руке): Е, сад сам удесио ствар!...
Завеса
(Завесу записао Нушић)

Пантљика, и то каква

Но, није само завеса у позоришту мењала живот. Некад то чини и обична пластична пантљика. Дакле, слика прва из мог детињства: појавио се топљени сир у троугловима. Знамо сви: то је "Зденка сир". Сви волимо да га једемо, јер је нови облик сира, различит од пијачног белог сира, или качкаваља које смо једва налазили у та оскудна времена.

Али, авај, алуминијумски филм у који су увијени троуглови, паклено се тешко љушти. Сир је мекан, прсти мог оца дебели. Станиол се цепка у малим лискама, а отац каже: лакше бих ољуштио ускршње јаје, него овај сир.

То, ваљда, нисмо мислили само ми у убогој Југославији, већ и други, па и у Немачкој, одакле је вероватно, кренуло откриће са танком пластичном узицом која се утисне у алуминијумске омотнице троуглова сира.

За оне којима баш ништа није јасно, вири на врху троугла језичак те утиснуте пластичне нити. Повучеш га, а он просто у једном комаду пара омотницу троугла сира, тако да она на крају, изједна, спада са сира.

Какво мало откриће које је променило толико навика!

Још мало о јајима

Следећа слика мог детињства. Споменути Ускрс. Ножеви тупи, јаја никад тврдо скувана. Треба их исећи на танке комаде. Отац узима нож, најоштрији који имамо и почиње да их сече, али беланце је клизаво, а жуманце љигаво. Не успева да исече ниједно поштено парче које има бело около, а жуто у средини. Најчешће му испод ножа скизне цело жуманце и он је бесан.

Мајка га смирује: сама узима нож, али ни њој не иде много боље. На крају једемо паламаре од јаја, али нама не смета: ми ионако не волимо тврдокувана јаја, па то што смо добили крупне неправилне комаде изговор нам је да јаја не поједемо.

Али, онда се појављује генијална мала направа са танким жицама и идеалним пластичним удубљењем за тврдо јаје. Она једним покретом сече савршених пет комада јајета, а мајонез просто моли да се на те савршене парчиће пролије у густом млазу... Не вреди трошити речи дивљења над овом направицом!

Како су се торбе носиле између себе

Најпосле и ово: дете сам. Шунобус на релацији Врбас-Нови Сад долази на трећи колосек. Отац и ујак устају од пива "јелен" (које се тад пило само у Војводини). Као у неком вицу, имају три торбе. Две су лакше, а једна тежа. Сваки узима по једну лакшу у спољну руку, а ону најтежу (са шунком и крвавицама) хватају, свако за по једну ручку, између себе.

Ја сам дете, ником не остаје слободна рука да држи мене, па отац строго виче на мене да се не врпољим и држим му се уз ногу као да сам пас птичар, да ми не би пало напамет да потрчим и одлетим под шинобус. И тако је то ишло годинама, па и деценијама. Коликим људима су изашли жуљеви на рукама, док неко (вероватно у Сингапуру или Јапану) није смислио кофере са точкићима.

Ово је тако спектакуларно мало откриће да се мери са самим проналаском ватре или точка! Замислите преткоронарно време и некадашње аеродроме, и све путнике који носе торбе без точкића. Карта за прекоокеански лет вам даје могућност да понесете до 37 килограма, али само ако можете да их дотеглите до пулта за предавање пртљага!

Завеса, пантљика, жичица, точкићи... Кажите да је теорија релативности већа од тога, али немојте рећи да је важнија.