Зашто бих заувек радио од куће

Иако сам и раније радио од куће, јер таква је природа посла, сада први пут заиста радим од куће. И није ми то постало ноћна мора, мада сам мислио да може да се претвори у "пакао".

Устајем око 6, пијем прву кафу и гледам кроз прозор. После много времена чујем птице. Призор није сензационалан као у Београду, не гледам на уређен парк, али ту је скоро посађено младо дрво, неколико кровова у даљини и кућица за пса који непрекидно чангрља померајући посуду за воду. Нема семафора, нема гужве, нема буке, нема лажне пристојности и осећаја нелагодности у стомаку.

Поред дворишта често узлећу фазани из поља ниске пшенице. Комшијски пас Роки, је идеалан за упознавање П. са љубимцима. Стрпљив са децом и не лаје. Тавана нема, па нема ни животињки о којима морам да мислим. Кућа је у близини града, па у набавку одлазим за четири минута у пуној ратној опреми не мислећи на гужве које сам затицао у Београду.

Са породицом нисам провео оволико квалитетног времена откад је имам. Доручкујем у дворишту, а због тога што нема светлосног загађења, у тишини могу да посматрам сазвежђа и обнављам "Космос" Карла Сагана.

Тин Ујевић је говорио да је неопходно направити систем, макар и за један дан. Мој се састоји од дневне рутине, осам сати посла, шетња поред реке, заливање травњака. Пре пандемије, не сећам се када сам последњи пут прошетао. Стопио сам се са аутомобилом непрекидно журећи некуд.

Формалност ми никада није била јача страна, па, иако се препоручује, а и мислим да има смисла, не носим гардеробу коју бих носио на послу, кошуље свакако не. На послу у поткровљу сам најмање петнаест минута раније, јер све мора да буде спремно, а и није далеко.

Социјална дистанца је одавно присутна у нашим животима, макар у мом јесте, јер морам изразито добро да калкулишем расположивим временом. Откад смо у најужем контакту са технологијом, мислим да се повећава.

С друге стране, дистанцирање подразумева само физички контакт, јер ми се од почетка пандемије чини да сам постао приснији са пријатељима, и са онима који живе у Србији, али и са онима који живе хиљадама километара далеко.

И сва је прилика да вербална комуникација више нема исту тежину, као пре појаве апликација. Уосталом, посматрајући људе, чини ми се да се много њих пре одлучује да напише поруку, него да се јави на позив. А и текст се ретко заборавља, паметни пишу, каже изрека.

Иако ми понекад недостају колеге, са некима комуницирам и чешће него иначе, додуше Вибером. Чешће и више учим, разне ствари које до сада нисам могао, или нисам имао прилику. А све то само због тога што не проведем у превозу најмање сат дневно.

Након обављеног посла, гасим рачунар. То ми се није десило још од средње школе и откад сам за то добијао наређења. Лични рачунар више не доживљавам као производ намењен за слободно време. Он је сада машина за посао.

Нисам сигуран шта ће све пандемија да промени, за путовања и образовање знам, али сматрам да ће једна од ствари које ће коронавирус променити бити начин на који доживљавамо посао и место одакле тај исти посао можемо да обављамо.

Радити од куће, не значи бити мање озбиљан у обављању задатака, чини ми се да су баш због даљине нишанске справе "набаждарене" на прецизнију оптику.