Драги гости, изволите, послужите се топломером

У свакој кући, соби, гарсоњери, предмети имају своје место. Ретко се шта мрда, евентуално кад се прави велико спремање, такозвана генералка, али и после ње се све враћа где је увек било.

Понекад се нешто дода, али оно што је пустило корење на комоди или сточићу - по правилу се не помера.

И код Милосављевића је тако. Једном је, међутим, дошло до ексцеса. Мама је померила мали сат - преместила га је лево од телевизора, а до тада је стајао десно.

Наступила је потпуна дезоријентација у времену. Данима нисмо знали колико има сати. Очи су га тражиле где је некад био, њега не беше тамо, а нама није падало на памет да је пола метра улево. И не, нисмо гледали у мобилни, јер смо навикли да се навијамо по том малом, кинеском сату.

Навика је навика и нема потребе да се даље полемише. Разуме се да је једногласно враћен где је био, а мами је упућена молба да такве махинације више никада, понављам - никада, не предузима.

Зна се и шта на столу стоји - два даљинска, татине наочаре, ћаса са бомбонама, подметачи за чаше. Увек на истом месту више од 15 година.

А онда је, нехајући за дотадашњи, нормалан поредак ствари, и у наш дом "ушетала" корона. Као што је променила свет, тако је променила и ту микро заједницу на сточићу у нашој дневној соби.

Топломер се сместио у чинију са бомбонама.

Наравно да ми није пало на памет да га склоним тамо где је дотад био - на другој полици у комоди испод телевизора. И не само ја - не померају га ни мама ни тата. Стање је ванредно и поставка на сточићу је ванредна. Нека стоји.

Хипохондрија ли је, шта ли је, није ми јасно, али на и најмањи трачак врелине у челу или ногама - мери се температура. Кажу да зло не треба призивати, али како не проверити у оваквој ситуацији?

У време короне мисли се само на корону. Како је до сада било - било је. Наступило је ново доба, нови поредак - топломер и даљински за телевизор најбољи другари.

Пијем кафу јутрос и размишљам - зашто се, побогу и забога, топломер углавио баш на то место. У чинију са бомбонама. Бомбоне су само за госте, које, истина, нисмо имали више од месец дана.

Јесмо ли топломер ту несвесно ставили, као опомену да гостима који ће некад да дођу измеримо температуру? 

У мислима идем и даље. Ако се у чинији са бомбонама налази као опомена у (не)далекој будућности, да би гост дошао до топломера и дневне собе, морао би прво да прође коридор за тријажу. Изување пред вратима, на тераси, па са врата правац у купатило, прање руку, дезинфекција асепсолом. Слика и прилика српске гостољубивости и гостопримства.

Не љутим се кад ме "избаце" на терасу због цигарета (увек се тамо нађе нека интересантна екипа, а са домаћинима могу да разговарам кроз балконска врата), али ми не би било свеједно кад бих код неког морала да прођем контролу као у клиничком центру. Можда бих се и увредила.

Хоће ли тако да изгледа наше гостољубље? Јежим се од сопствене идеје и самој себи изражавам протест и даље гледајући како топломер столује на сточићу.

Да бих утешила себе и отерала те страшне мисли, боравак топломера међу бомбонама проглашавам ексцесом,  тестирањем могућег новог поретка ствари.

Све је у реду док ми не буде засметало што га је неко преместио. Као мама сат.