Најгоре тек треба да дође

Бацил куге никада не умире и никад не нестаје, може десетинама година спавати у намештају и рубљу, стрпљиво чекати у собама, подрумима, сандуцима и марамицама и старим хартијама и може бити да ће доћи дан када ће на несрећу људи и њима за поуку, куга пробудити своје пацове и послати их да угину у каквом срећном граду.

(Албер Ками, Куга)

Париз је 1943. део нацистичке Немачке. То је подељени град. Један део његових становника гледа у вишијевски режим, други у Покрет отпора, Де Гола и савезнике. То је раскршће различитих путева који су често супротстављени један другом.

Да сте тада живели у Паризу, без обзира на то шта учинили, били бисте лично одговорни за будућност. Могли сте да постанете издајник, херој, фашиста, борац за слободу... Ово је истина о сваком времену, али је било посебно изражено средином 1943.

Бити жив, увек укључује и ризик од смрти, али за време рата више него икада пре. Људи које сте познавали били су ухапшени или убијени. Други су били колаборационисти. Хиљаде Јевреја су рутински сакупљене и послате у концентрационе логоре. То је био високи талас Холокауста.

Стога, делује крајње необично то што је Ж. П. Сартр писао после рата: „Нисмо никада били тако слободни као за време окупације.“

Да би се разумела ова тачка гледишта, неопходно је да се заборави да је ослобођење Париза било 1944. и да се II светски рат завршио 1945. смрћу Хитлера и потпуним поразом сила Осовине.

Другим речима, ми треба да напустимо сваку идеју историје. Дакле, то се и даље догађа. Ромел се предао у Северној Африци. Савезници су се искрцали у Италији. Совјети су кажњавали Немачку на Истоку.

Али средином 1943. било је и даље могуће да рат оде у другом правцу. Ако сте живели у 1943, свеједно на чијој страни били, могли сте да се надате, молите, планирате, борите, дајете уверљиве изјаве, пророчанства и слично, али нисте имали јасну слику о томе како ће бити коначно подељене све карте у игри. Ко би тада могао да се клади на предстојећи Хладни рат, или на подизање и пад Берлинског зида, као и каква ће бити улога САД у послератном периоду?

У роману „Човек у високом дворцу“ Филип Дик описује Америку коју су заузели и поделили царски Јапан и нацистичка Немачка. Ово би могло да се третира као „алтернативна“ историја, прича о ономе што је могло да се догоди да су ствари кренуле другачије.

У „Отаџбини“ Роберт Херис открива Немачку у којој су нацисти још на власти, где прослављају Хитлеров 75. рођендан, а у њиховој агенди и даље стоји Коначно решење.

Историчари називају ова хипотетична сценарија „противчињенична“. У 1943. она уопште нису била противчињенична. Овакви исходи нису само били замисливи, они су могли да буду и остварени.

У једној будућности Хитлер умире и нацисти су поражени. У другој, нема Дана де, силе Осовине врше контраофанзиву и фашизам постепено опасује свет. Визија Џорџа Орвела о чизми која удара у ваше лице постаје истина. Ово су могуће будућности. Ништа није неизбежно. Можда ће свет доћи до свог краја. Можда и неће.

„Морам да бирам између прављења бомбе и концентрисања на филозофију. Ово је сурова несигурност“, писао је Албер Ками. У оваквом времену, он је покушавао да напише роман о рату, „Кугу“, у коме инвазија пацова проузрокује бубонску кугу у једном алжирском граду.

Као што је Сартр у својој драми „Муве“ алудирао на нацисте, Ками је измислио роман о бацилу куге. Обојица су морали да мисле на цензуру. Али Ками није имао идеју како ће се завршити рат и, самим тим, његова књига. Недостајао му је крај. То му је правило велике потешкоће у писању.

Одлучио је да направи отворени крај, у коме признаје да тако нешто може да се догоди у било које време.

У једном од својих писама, Ками је додао: „У сваком случају, најгоре тек треба да дође.“ Ово стање незнања је део онога што је он уобичавао да зове „Апсурд“.

Ми желимо да све разјаснимо, каже Ками, да разумемо, да знамо – да живимо живот као да је он већ историја, али живот је апсурд, ништа није фиксирано; постоје алтернативни исходи. То је као да се налазите у соби у којој постоји велики број различитих врата и, у зависности од тога која врата отворите, ви ћете завршити у потпуно различитом свету. Или врата која неко други отвори за вас: врата која бисте ви радије држали затворена.

„Куће нису никада биле заштита. Гестапо је често изводио своја хапшења између поноћи и пет ујутро. Осећао се сваки тренутак у коме су врата могла да буду отворена и, заједно са хладном експлозијом, у стан ће ући део ноћи и тројица пријатних Немаца са револверима. Чак и онда када нисмо говорили о њима, чак и онда када нисмо мислили о њима, њихово присуство је било међу нама“, писао је Сартр у „Под окупацијом“, сећајући се не само историјске епизоде него и расположења егзистенцијалне несигурности.

Приче се причају уназад, живот се живи унапред. Прича коју прича идиот, можда пуна буке и беса, не значи ништа.

„Случај је завршен“, пише експлицитно или имплицитно на крају сваке добре детективске приче. Проблем је решен, сва апсурдност је обрисана.

Али живот није такав. Случај није завршен. Живот је отворен. Свако је писац и може да настави да мења сценарио изнова. И то је део проблема. Има толико много писаца са својим заплетом и потпуно различитим крајевима, или без икаквог краја.

Ми не можемо да бирамо: морамо да живимо и причамо приче о томе. Слобода и стварање су једно. Писац није Бог. Књига је само закрпа састављена од питања, дилема и интерпретација.

Она постоји и против свог аутора. Нико не може бити сигуран како ће се прича завршити, ако се заврши. На неки начин, она се и даље дешава.

Бацил се вратио.