И демократију убијају, зар не

То како је настала демократија испуњено је велом непознаница, али и оно што се зна често се изврће и кроји према потребама оног коме то одговара. Најчешће се говори да је атинска демократија настала кад и атинско позориште, па се у главама многих овим податком позоришту даје нарочити значај, безмало као промотеру и заштитнику демократије. 

Ово, међутим, није тачно.

Размак између установљавања демократије у Атини и првих Дионисија је читав један људски век.

Када је настала демократија? Најближе можемо рећи да је она повезана са именом Солона: песника, законописца и политичара. Солон се није могао родити касније од 630. године пре нове ере.

Једни испитивачи Солоновог живота тврде да је Солон са реформама започео одмах после 594/593, када је био архонт, атински службеник, а други да је са њима отпочео и двадесет година касније, око године 575. пре нове ере.

Било како било, установљење Солонове демократије се збило барем седамдесет година пре почетка трагедије, јер се најстарији трагедиограф Есхил родио не пре 525. године и није могао победити први пут пре 500. г. пне (а много старијих пре њега изгледа није било).

А како је Солон схватао демократију, најбоље је исказао стиховима у Првој посланици Атињанима. Вреди ову посланицу навести у целости:

Чим је настала, одмах је поражена!

Демократија ни на самом почетку није била неки "обећавајући систем". Одмах су се уочиле њене врлине, али и слабости.

Карл Попер, енглески социолог, сажео их је у једну ненадмашну реченицу коју овде парафразирам: Највећи проблем демократије лежи у томе што се она својим противницима супротставља деомократским методама којих они нису дужни да се држе.

"Сила у топузу" одмах након Солонове смрти, у рукама атинског сведршца Писистрата и касније његових синова, ставила је ван снаге демократију пре него што је владала и неколико деценија.

Касније се ипак демократија у Атини вратила и достигла свој златни век након победе над Персијанцима. Дошао је, међутим, Пелопонески рат у којем је ауторитарна Спарта однела победу и 404. године пре нове ере још једном - и то за многе векове -поразила демократију.

Следе дуги векови црквене доминације која је сасвим супротна демократији, па успон ове крхке биљке у модерно време у доба стварања нација у 19. веку. Али, да брзо претрчимо многе векове.

Демократија: Поредак за слабиће 21. века

Данас се по популарности демократија налази на доста ниским гранама. Многи мисле да је то поредак за слабиће, скоројевиће и - парадоксално, богаташе.

Неолевичарски покрет 21. века враћа се Марксу кога тумачи као да је управо напумпао мишиће у социјалистичкој теретани, и сматра да је демократија параван за одржање неприхватљивог лицемерног стања у којем мали број људи држи огроман проценат светског богатства.

Једно се само заборавља, а то је, чини ми се, основ и саме демократије. Демократија је једини поредак у којем појединац, без обзира на своје порекло и имовно стање, може макар да помишља да током свог живота може прескочити класе, касте, јавне и тајне кругове моћи и постати неко други у односу на оно што се од њега на почетку његовог живота могло очекивати.

Преведено на амерички језик: уз сву опструкцију америчке демократије, сваки ученик америчке основне школе још има право да се нада да ће постати амерички председник.

Без обзира што је данас на не баш најбољем гласу, демократија је најмање од 1848. године, дакле већ готово два века, у порама савременог човека. И они који нападају и оспоравају демократију заправо рачунају на неке њене благодети.

Замислимо друштво које је потпуно искључило демократију. Најближе томе било је нацистичко друштво Хитлерове Немачке. Врло добро знамо шта би се догодило да је којим случајем овај поредак победио у Другом светском рату.

Ако оставимо по страни све злочине којим би оивичили границе своје недемократске творевине, нацистичка држава била би огледни кастински полигон у којем би био укинут саобраћај идеја, способности, па и могућности да се образовањем напредује.

Укратко: када нема демократије рађате се и умирете тамо где сте се рођењем затекли - и тачка. Да ли би у том систему био срећнији аријевац од роба? Нисам сигуран.

Да разјаснимо на крају и једну рак-рану демократије, а то је њена опструкција. Од кад је овог система, има и његовог изврдавања, привременог анулирања и чак исмевања неким изборима. Да ли је и ово добро за демократију? У неком пренесеном виду - јесте.

Замислимо када би на сва места долазили апсолутно најбољи и када би све демократе - као неки поредак пчелиње заједнице - одмах знали да је дошао бољи и уклањали се с места на којем се налазе.

Ово би произвело невероватне миграције и непрестана претумбавања управљача. Фирме не би дуже од недељу дана имале једног директора; државе вероватно ни пун месец једног председника...

Нападајте, стога, демократију колико вас је воља, али знајте да вам је и даље у крви.