Помало завидим онима који ће на Сајам

Ни у лудилу не бих волео да се заразим коронавирусом, ни ја ни било ко други кога знам или не знам, далеко му лепа кућа ако има игде куће која би тај вирус примила.

Медицинска статистика је лоша, од пет заражених један има теже симптоме, од двадесет један заврши на респиратору. 

Од стотине, један умре, можда и двоје, тешко је то рећи ако се животи рачунају на децимале.

Сувише је то дарежљива лутрија да бих окушавао срећу.

Да бисте то лакше замислили, рачунајте да у просечној згради на једном спрату живи двадесетак људи. Ако се сви заразе, четворо ће имати тешке симптоме, један најтеже. Да не идемо даље.

Само на вашем спрату, међу комшијама. Пута број спратова.

Зато је док се не промени епидемиолошка клима и док не направе вакцину, најбоље да се вируса чувамо како знамо и умемо.

Није то обарање руке, нити постојање на страшном месту, то је душманин подмукао и невидљив који те, ако не пазиш, одмах претвара у свог јатака.

Има ли нечаснијег од тога, јунаци?

Да пређеш на страну непријатеља. 

Али, ако се ипак догоди, волео бих да ме пошаљу на Сајам.

Немам ни најмању жељу да будем у колективном смештају, таман да параванима направе једнокреветне собе, нити мислим да ће тамо бити забавно, све и да у суседну халу уселе луна-парк са новогодишњег вашара.

Има безброј места на којима бих радије био. Свако, осим друге болнице.

Али, рекох, ако закачим вирус, нема бољег места од Сајма.

Најпре, то значи да нисам тежак случај, да ме изолују како не бих ширио вирус даље, да прате моје стање злу не требало и да ћу за највише две недеље бити здрав, барем од Ковида.

Више ми не треба ни вакцина, мој организам се сам изборио, стекао антитела, не могу поново да се заразим нити могу да заразим икога. 

У светлу предвиђања да ћемо се без вакцине са коронавирусом носити наредних неколико месеци, а можда и годину дана па и више, бити имун звучи замало па као привилегија.

Можеш да се укључиш у даљу битку као волонтер, слободно да посећујеш старије, да будеш користан околини, не мораш да се кријеш, изолујеш, плашиш.

Зато нећу оклевати да се пријавим ако осетим симптоме на које упозоравају лекари, али нећу ни трчати код лекара на сваку малаксалост која може бити алергија, обична прехлада или хипохондрија чија се епидемија не спомиње.

Не треба да ме убеђују показујући „комфор“ који је обезбеђен, нити да ме плаше старим јастуцима, ћебадима и неудобним креветима (испробао већ) и одсуством сваке приватности, свестан сам лоших и добрих страна.

Јер ко не оде на време ризикује да за њега и некога из његове околине на Сајму не буде места. Не због гужве.