Што се мене тиче, рукавице остају заувек

Када ова пандемија прође, а проћи ће, промениће се и наш поглед на живот, па и животне навике.

Све те социолошке и психолошке промене увек прати и мода. Ништа ново. Рукавице од свиле и лана носиле су европске даме још у 13. веку.

А ми смо се, ево, силом прилика у неколико дана навикли да на себи и другима примећујемо гумене рукавице и хируршке маске које прекривају пола лица.

И да се чудимо када их неко не стави, јер их напросто нема. Тржне центре замениле су апотеке, а тамо ће рукавице и маске сигурно стићи. Од среде, кажу. 

Придржавам се свих мера. Радим од куће. Не идем нигде, нико ми не долази.

Узнемирим се док гледам на ТВ-у конференцију у три поподне, а онда мој одбрамбени механизам учини да приметим сталожене, дотеране докторке које упркос том ужасном вирусу лепо укомбинују гардеробу са гуменим рукавицама које и мени баш требају.

Слушам њихове умирујуће гласове и поглед ми привуку једноставне маске које им (као неопходни модни детаљ ове сезоне) склизну са лица и знам да ће све да буде океј.

Упијам их.

Хероине које се рву са епидемијом барем 12 сати дневно. Оне знају да одећом и стајлингом комуницирамо са светом, унутрашњим и спољашњим.

Упркос свим бројкама и кривама добијам од њих оптимистичну поруку. Не желим да их видим у другачијем издању јер онда, засигурно, неће бити добро.

Вероватно су тако и жене 16. века са дивљењем гледале Елизабету I због које су рукавице достигле свој историјски врхунац. Јесте, и то је било време енормних светских зараза, но Елизабета је волела да своје драгуљима украшене рукавице у одговарајућем моменту свуче, и покаже сву лепоту својих напудерисаних белих руку.

Додуше, тада су се руке упркос пошастима прале много ређе него данас када их у страху од короне перемо на сваких неколико минута, свеједно што смо у кући и што не отварамо врата.

Али додирујемо ... а додир је постао опасан по живот!

Како сам се социјално удаљила од свих, приближила сам се кутијама које дуго нисам отварала.

Инстинктивно сам се зближила са свим оним напуштеним и одбаченим паровима рукавица које су ме дуго и стрпљиво чекале: елегантне беж до лакта, саткане од неког финог меканог материјала које је моја мама носила на венчању; бакине чипкане за њој знане свечане прилике, дугачке црне сатенске, па кратке хеклане, поклон од тетке, у сваком случају, обрадовала сам им се као да су ми у време изолације најмилији са оба света дошли у госте.

А ово је тек почетак. Како ствари стоје, имаћемо довољно времена да се одвикнемо од додиривања ствари голим рукама.

Ја већ увелико бринем како да поправим своју кућну колекцију гумених рукавица. Сувише је скромна, тек два розе пара. И пар жутих, сувише великих за моје руке.

Рукавице одавно нису пуки статусни симбол, оне миришљаве ће и даље остати тек успомена на Катарину Медичи, и време када се знало ко какве рукавице може да прави, али и да носи.

Данас можемо сви све. Па и да саме подигнемо рукавицу која случајно падне на кухињски под.

Зла срећа, ето.

Када све ово прође, спаковаћемо оне практичне вунене које су зими у моди.

Кожне остају до даљег, што се мене тиче.

И онда једва чекам лепо време да навучем неке нове, фине, памучне с којима могу да до миле воље додирујем шта год пожелим у спољном свету и да их лепо оперем.

Уосталом, и Никола Тесла је био господин у белим рукавицама. А његов страх од вируса и бактерија данас живимо.

Колективно.