"Евросонг" нам је сада потребнији него икада, зашто су устукнули

Још од детињства памтим да је мај посебан месец за мене и моју породицу. У мају се у мом дому слави слава, неколико дана касније славим рођендан, а који дан касније гледамо "Песму Евровизије".

Овај мај неће бити исти.

Готово све учеснице "Песме Евровизије" која се ове године одржава у Ротердаму су у ванредном стању или близу тога.

Дешава се незамисливо – Европско првенство у фудбалу је померено за следећу годину, Ролан Гарос за септембар, а јуче је на ред дошла "Песма Евровизије".

Иако нисам очекивао овакву драстичну меру, нисам се много потресао, што приписујем броју невероватних вести које нам пристижу последњих дана.

Међутим, уверен сам да потпуно отказивање највећег музичког такмичења на свету није морало да се догоди, јер је било техничке алтернативе да се такмичење одржи чак и у оваквим, ванредним околностима. 

"Песма Евровизије" одржава се од 1956. године, а идеја је била да песмом поново уједини ратом разорену Европу. Из године у годину, број земаља које су се такмичиле се повећавао, а исто тако је и технологија којом су песме долазиле до гледалаца широм континента била све модернија.

Рецимо, алтернатива за овогодишње такмичење би била да свака телевизија емитује наступ из свог студија.

На тај начин, Европа, Аустралија, али и цео свет, окупили би се на нови, специфичан начин и та уједињеност би пружила некакву утеху у оваквим тешким тренуцима који су погодили управо земље које учествују на "Евросонгу".

Чини ми се да су организатори, уз објашњење да емитовање са различитих места није у духу такмичења, пропустили јединствену прилику да направе "Песму Евровизије" која би се годинама препричавала као чин уједињења Европе у тешком тренутку.

Можда крајем маја никоме у Европи неће бити до песме. Али када би континент надјачао вирус до тада замислите каква би то прослава победе била.