Чекајући корону, од неверника до паничара и назад

Лично, нисам паничар, песимиста, ни хипохондар, али претходну ноћ имао сам проблем да заспим. Размишљао сам о свим околностима о којима сам, будући да радим на јавном медијском сервису, хтео-не хтео био информисан.

На сама размишљања о блиској будућности надовезали су се разни коментари са друштвених мрежа који најављују "судњи дан", савети разноразних "стручњака", фотографије празних рафова и слични фото и видео садржаји који и најстабилније особе могу изместити из недодирљиве фотеље сигурности.

Прегазили смо петину 21. века, а притом немаш и не можеш да дођеш до правих информација шта се заиста дешава, нити како ће се ствари развијати.

Заправо, имаш и превише информација, које су, благо речено, у колизији. У мору битних и непотребних података који се слажу у глави тешко је разлучити шта је оно право и коме заправо да верујеш.

Оно што званичници свакодневно изјављују на конференцијама за медије у супротности је са материјалима које људи деле преко друштвених мрежа, што ствара комплетну забуну у глави обичног човека.

Страх од непознатог и неизвесног много је снажнији од страха од самог коронавируса.

Кажу да је најбоље не излазити из куће - самоизолација у свом најсуровијем облику. Али, колико је то практично могуће?

Залихе нисам направио, нити хране, нарочито не тоалет папира. Можда је требало? И даље сматрам да би, када би људи куповали онолико колико им је заиста потребно, а не да "апокалипсу" чекају окружени непотребним количинама ролни и асепсола, продавнице и апотеке биле сасвим пристојно снабдевене неопходним намирницама.

Свакако, какве год залихе да сте успели да направите - у продавницу се мора ићи. Сигуран сам да свако од нас има повећи списак ствари које би пазарио у сваком датом моменту. Већина тих потрепштина је чист луксуз, али и нешто на шта смо навикли у периоду иза нас.

Свакодневно морам да шетам пса, бар три пута, од свитања до сумрака. То практично значи шест пута дневно контакт са вратима, дугмићима у лифту, сретање комшија у улазу и испред истог, а онда и шетња улицама (пре)пуних потенцијалних заразоносаца.

Сигуран сам да ће бити потребе да се оде и до апотеке, макар због куповине средстава за дезинфекцију (ако их је уопште остало), а у крајњој линији можда ће мени или госпођи бити потребан одлазак код лекара.

После (полу)преспаване ноћи, некако је све другачије, лакше. Као да сам пребродио страх од неизвесног.

Поново нисам уплашен. Забринут јесам, што је некако и нормално и у складу са околностима које нас све окружују, али и онима које су личне.

За кратко време прошао сам неколико фаза - од потпуне сигурности да ће све бити у реду, преко панике карактеристичне за непознату територију, до смирености и убеђења да ће се цела ситуација, колико год трајала, окончати без последица по мени блиске људе и мене самог.

Можда је у овим кризним временима само потребно имати мало вере.

У срећу, љубав, бога, судбину, имунитет...

Како коме паше.